Neredi su izbili u Nanteru, predgrađu Pariza, nakon smrtonosne pucnjave policije na 17-godišnjeg dečaka po imenu Nahel M. Istraga o njegovoj smrti je u toku, ali situacija je već izazvala proteste i gnev. Šta god istraga zaključila, incident je deo složenog, duboko ukorenjenog problema u Francuskoj.
Podiže sećanje na nasilje koje se proširilo gradskim predgrađima 2005. godine, koje je trajalo više od tri nedelje i primoralo zemlju da uvede vanredno stanje. Mnoga pitanja iza tadašnjih nemira ostaju nerešena do danas i potencijalno su pogoršana sve lošijim odnosima između policije i javnosti.
Tokom mog opsežnog terenskog rada na imanjima u predgrađu Pariza, Liona i Marseja video sam i iz prve ruke čuo pritužbe koje se sada vape na ulicama Nantera.
Određena predgrađa velikih francuskih gradova decenijama su patila od onoga što se naziva najgorom „hipermarginalizacijom“ u Evropi. Nekvalitetno stanovanje i školovanje kombinuju se sa geografskom izolacijom i rasizmom kako bi ljudi praktično onemogućili da imaju šansu da poboljšaju svoje okolnosti.
Dokazi su odavno pokazali da ljudi koji žive u siromašnim predgrađima mogu očekivati da će se suočiti sa diskriminacijom na osnovu same činjenice da žive u tim predgrađima kada se prijave za posao. Čak i samo određeno ime u biografiji može vas isključiti iz posla zahvaljujući široko rasprostranjenoj rasnoj diskriminaciji.
Nezadovoljstvo među mladima u ovim mestima zbog toga nastaje decenijama. Prvi nemiri ove vrste koji se trenutno dešavaju u Parizu desili su se u Lionu još 1990-ih.
Pa ipak, van kriznih trenutaka, čini se da francusko rukovodstvo praktično ne raspravlja o tome kako da se pozabavi problemima koji izazivaju toliko besa u predgrađima.
Predsednik Emanuel Makron se predstavlja kao posvećen reindustrijalizaciji Francuske i revitalizaciji privrede. Ali njegova vizija ne uključuje nikakav plan za korišćenje ekonomskog rasta da bi se pružile prilike predgrađu ili, gledano obrnuto, da se iskoristi potencijal predgrađa za pokretanje ekonomskog rasta.
U dva predsednička mandata, on nije uspeo da proizvede koherentnu politiku za rešavanje nekih od ključnih problema predgrađa.
Policijska brutalnost je tema koja izaziva veliku zabrinutost u Francuskoj u ovom trenutku, osim incidenta u Nanteru. Ranije ove godine, međunarodna organizacija za ljudska prava Savet Evrope preduzela je izuzetan korak direktno kritikujući francusku policiju zbog „prekomerne upotrebe sile“ tokom protesta protiv Makronovih penzionih reformi.
Čini se da je policija zaglavljena u pristupu na sve ili ništa. U nedavnom intervjuu koji sam pomogao u snimanju dokumentarnog filma u predgrađu Marseja, stanovnici su ukazivali na uzastopne rezove za policajce u zajednici, smeštene na imanjima, kao ključne razloge za povećanje napetosti između stanovništva i policije. U međuvremenu, protesti su dočekani suzavcem i pendrecima.
Uzastopne vlade su koristile policiju da kontrolišu stanovništvo kako bi sprečile politička previranja, narušavajući pritom legitimitet sprovođenja zakona.
Pa ipak, policija je izuzetno neprijateljski nastrojena prema reformama, stav koji pomažu i podržavaju njihovi moćni sindikati i sam Makron, kome je policija potrebna da slomi opoziciju njegovim reformama.
Bivši predsednik Nikola Sarkozi je ozloglašen po rasplamsavanju tenzija tokom nereda 2005. godine, nazivajući umešane ljude „ološom“ koji je trebalo da se ispere pod pritiskom iz predgrađa. Makron je, takođe, više puta kritikovan zbog arogantnog tona tokom svoje političke karijere, praveći brojne greške, uključujući sugerisanje da je nezaposlenom radniku potrebno samo da „pređe ulicu“ da bi našao posao.
Međutim, njegov pomirljivi odgovor na Nahelovu smrt nije mogao biti dalje uklonjen iz Sarkozijevog stava. On je ubistvo nazvao „neoprostivim“ i održao krizni sastanak kako bi tražio rešenje za krizu.
Putovanje da vidi kako Elton Džon nastupa dok su se nemiri dešavali možda nije bilo preporučljivo, a komentari o tome da su mladi ljudi „opijani” video igricama bili su pomalo pogrešni, ali Makron je barem pokušao da smiri tenzije, a ne da ih rasplamsava.
Ključni problem za njega je, međutim, difuzna, decentralizovana priroda demonstranata. Ne postoji rukovodstvo sa kojim bi se sastajali i pregovarali, i ne postoje konkretni zahtevi koji treba da se ispune da bi se smirila tenzija. Kao i 2005. godine, neredi se dešavaju spontano, ponekad imanje po imanje.
To Vladi veoma teško zaustavlja eskalaciju. I to naglašava potrebu za daleko širim, promišljenim odgovorom kako bi se uhvatili u koštac sa ukorijenjenim, decenijama starim problemima loših društvenih perspektiva i policijske brutalnosti u predgrađima francuskih gradova.
