U dopisu koji je uputio javnosti, Odbor za standardizaciju srpskog jezika navodi svoje primedbe na promene prema srpskom jeziku koje najavljuje Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Dopis prenosimo u celosti.
Vlada Republike Srbije usvojila je na sednici od 22. aprila 2021. godine Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije i poslala ih Skupštini na usvajanje.Prvi od tih zakona – Zakon o rodnoj ravnopravnosti – kojim se, kako Vlada navodi „unapređuje institucionalni okvir i stvaraju uslovi za sprovođenje politike jednakih mogućnosti za žene i muškarce“ – direktno zalazi u problematiku srpskoga standardnog jezika, jer propisuje, čak pod pretnjom kazni, i upotrebu rodno senzitivnog jezika. A normiranje upotrebe standardnog jezika nije niti može biti u ingerenciji Vlade, nego isključivo u ingerenciji jezičke struke i nauke.
Srbističku struku i nauku u pogledu svih pitanja standardizacije srpskoga jezika predstavlja Odbor za standardizaciju srpskoga jezika. Odbor za standardizaciju srpskog jezika je naučno-stručno telo koje su obrazovale sve institucije sa celokupnog srpskog jezičkog prostora u čijem je delokrugu i briga za očuvanje i negovanje srpskog jezika. Jedan od zadataka Odbora jeste i davanje predloga državnim organima radi svrsishodnih rešenja u oblasti jezičke politike.Iako se predlagači zakona, sa dvema „ministarkama“ na čelu (jednom „ekonomistkinjom“ i jednom „fizičarkom“) nisu konsultovali sa Odborom niti su od njega tražili mišljenje o rodno senzitivnom jeziku, Odbor za standardizaciju srpskoga jezika dosad se dvaput oglašavao povodom tog pitanja.
Prvi put 24. februara 2011, kada je doneo Odluku o pitanju imenovanja osoba ženskog pola kao nosilaca određenih zvanja i zanimanja, što se danas najčešće politički imenuje jezikom rodne ravnopravnosti. U toj odluci detaljno je pokazano i obrazloženo kako se u srpskom jeziku treba odnositi prema jezičkim jedinicama ženskoga roda koje služe kao sredstva za imenovanje zvanja, zanimanja, funkcija i sl.A drugi put 20. oktobra 2017. godine saopštenjem, u kojem je obrazloženo na koji način je jedino iz perspektive lingvistike kao nauke i njenih kriterijuma moguće pristupati aktuelnoj problematici rodno senzitivnog jezika.
Iz teksta samoga Zakona više je nego očigledno da su i „ministarke“ kao predlagači zakona i Vlada Republike Srbije oglušili o preporuke Odbora za standardizaciju srpskoga jezika, zasnovane na naučnim osnovama.Odredbe Zakona o rodnoj ravnopravnosti u suprotnosti su sa celom istorijom norme srpskoga književnog jezika, a samim tim i sa njegovim sistemskim i strukturnim pravilima. Naime, kroz čitavu svoju istoriju srpski književni jezik karakterisala je liberalna, a ne direktivna jezička politika. To znači da se pri normiranju uvek vodilo računa da rešenje bude ne samo u skladu sa strukturom srpskoga jezika nego i da bude (opšte)prihvaćeno u praksi.
Zakon o rodnoj ravnopravnosti podrazumeva direktivnu jezičku politiku, tj. nametanje jezičkih oblika nesvojstvenih tvorbenosemantičkoj strukturi srpskoga jezika (kao npr.: vodičica/vodičkinja, vatrogaskinja/vatrogasilja, psihološkinja, virusološkinja, filološkinja, borkinja…, a šta tek reći za bekicu – „ženu beka“, centarhalfkinju ili centarhalficu?!) ili pak leksičkosemantičkoj strukturi srpskoga jezika (npr.: da li je akademkinja „žena akademac“ ili „žena akademik“, da li je trenerka „žena trener“ ili „sportska odeća“, da li je generalka „žena general“, „generalna proba“, „generalna popravka“ ili „generalno čišćenje“, odnosno: kako glasi oblik za „ženu nosača/nosioca“: nosilica/nosilja/nosiljka; a za „ženu dopisnika“ – dopisnica, ili za „ženu govornika“ – govornica, i da ne nabrajamo više.Date i slične lekseme ne da nisu svojstvene srpskom standardnom jeziku, nego predstavljaju nasilje nad njegovim zakonitostima, i potpuno negiranje liberalne jezičke politike. Kao da su se predlagači zakona ugledali na Hrvate, koji godinama izmišljaju reči i na silu ih guraju u jezik.
Dosad su te rogobatne hrvatske kovanice kod Srba nailazile na podsmeh, a sada ni Srbima očito više nije do smejanja. I sami će, ako Zakon zaživi, morati da uče srpski jezik i da budu neologistički kreativni i sami sebi podsmešljivi, a sve radi navodnog poštovanja rodne ravnopravnosti.To srpskom jeziku i njegovim govornicima nije potrebno. Srpski jezik i strukturno i upotrebno ima samoregulativnu moć. Sve što je potrebno za bogaćenje njegovih izražajnih sredstava – on jednostavno stvara i prihvata bez nametanja. On se prema potrebama razvija stvarajući i nove reči gramatičkog ženskog roda, pa i socijalne femininative, ali mu ih nije moguće nametnuti na silu, po „zakonskom dekretu“ kad se to nekome, ko uz to još i nije upućen u jezičke zakonitosti, prohte.
Zato je nedopustivo da se u ime politike ili ideologije sa nivoa države propagira bilo kakav jezički inženjering, a kamoli da se putem zakona nameće javnim i državnim organizacijama rečnik rodno diferenciranog jezika, u kome se nudi mnoštvo reči nesaglasnih strukturi srpskoga jezika, reči koje ne bogate nego urušavaju njegovu strukturu.Navedeni Zakon je bez sumnje napravljen pod uticajem Brisela. Zato bi se predlagači i Vlada Srbije mogli ugledati na Brisel i kad je u pitanju njegovo (ne)usvajanje. Svedoci smo, naime, da je ovih dana iz Deklaracije o unapređenju socijalne kohezije u Evropskoj uniji uklonjen izraz „rodna ravnopravnost“. Evropska unije eto ne može da se saglasi ni oko upotrebe samoga izraza „rodna ravnopravnost“, a Srbija je požurila da i Zakon o rodnoj ravnopravnosti usvoji. Ovaj Zakon je nesumnjivo ZAKON PROTIV SRPSKOG JEZIKA.
Članovi Odbora za standardizaciju srpskog jezika učestvovali su u izradi Dopuna i izmena Zakona o jeziku i pismima, koji Vlada nije prihvatila. To upućuje na nedvosmislen zaključak: Zakon o zaštiti srpskog jezika i ćirilice nije poželjan, ali je poželjan Zakon protiv srpskog jezika imenovan kao Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Usvajanjem Zakona o rodnoj ravnopravnosti šalje se jasna poruka da Vlada misli da srpski jezik ne treba štititi, nego ga treba urušavati „dekretima“ države u kojoj je on osnova nacionlanog identitata.Odbor za standardizaciju srpskog jezika smatra da je jedini koji može zaustaviti ovo svesno preduzeto nasilje nad srpskim jezikom, nasilje koje negira zakonitosti njegove strukture – predsednik Republike Srbije.
U prvomajskom trobroju lista Blic predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić na prvo pitanje u intervjuu odgovara da ne bi mogao potpisati Zakon o istopolnim zajednicama, ako ga Skupština usvoji, jer je protivan Ustavu naše zemlje. Predsednik Vučić, međutim, nije pominjao mogućnost o nepotpisivanju Zakona o rodnoj ravnopravnosti kojim se obesmišljava struka i diskriminiše veliki broj običnih govornika srpskoga jezika. Ne verujemo da bi predsednik Republike Srbije, u kojoj je većini građana srpski jezik osnova nacionalnog identiteta, mogao potpisati zakon koji je sa jezičkog stanovišta zakon protiv srpskog jezika.Ubeđeni smo da je i predsednik svestan činjenice da bi – ako se taj Zakon o rodnoj ravnopravnosti u Skupštini i usvoji – on bio u suprotnosti sa Ustavom i Zakonom o zabrani diskriminacije – a njime se uvodi diskriminacija u sam jezik, uvodi se verbalni delikt i cenzura. Jer, nikome se ne sme i ne može zabraniti da iz srpskog jezika bira onu mogućnost izražavanja koja mu najbolje odgovara, pa makar to bili i oblici gramatički neutralnog muškog roda. Upravo ta zabrana i jeste suštinska namera Zakona o rodnoj ravnopravnosti.
