Prednost imaju trudnice, korisnici sa malom decom i osobe sa invaliditetom. Ovako je, bar kada pročitate nalepnice koje se nalaze ili su se nalazile u javnom prevozu, pošti, policijskim upravama, domovima zdravlja, prodavnicama… U realnosti, sve navedene kategorije imaju prednost samo ukoliko ih ostali korisnici propuste. Poražavajuće je da čak ni većina zaposlenih ne postupa u skladu sa nalepnicom koju su oni ili njihov pretpostavljeni zalepili, piše RTS.
Trudnice su razmažene, a korisnici sa sitnom decom nesposobni. Ovakvu percepciju najčešće imaju oni koji ni trudnicama, ni korisnicima sa malom decom, ni osobama sa invaliditetom ne ustupaju mesto u redu ili prevozu.
Ili bar tako misle oni koji su svedoci gunđanju i negodovanju kada zamole da se trudnica propusti kako bi obavila ono zbog čega je došla u banku, prodavnicu, policijsku upravu, dom zdravlja…
Kodeks ponašanja predviđa da se prednost ustupa trudnicama, korisnicima sa malom decom i osobama sa invaliditetom. To obično potvrđuju i nalepnice koje su zalepljene, ili bi bar trebalo da budu, na vidnom mestu. Ali, čini se, da ih, mnogi, ipak, ne vide. Ili, ne žele da ih vide.
Iskreno, krajem prošle godine bilo mi je čudno da je Pošta donela poseban Pravilnik podrške položaju osetljivih kategorija stanovništva i da će se u svim njenim objektima naći nalepnice koje to potvrđuju.
To je, bar po mom mišljenju, nešto što bi trebalo da je u našoj kulturi. Ja sam, a i moja generacija odrastala u uverenju da starijima, trudnicama, osobama sa decom i sa invaliditetom treba ustajati ili ih propuštati.
Ali, evo malo više od pola godine od kada je ovo javno preduzeće pozvalo i druge ustanove i firme da se priključe akciji, već nekoliko puta čula sam negativna iskustva trudnica.
Najpre mi se jedna sugrađanka požalila da je doživela neprijatnost u tržnom centru samo zato što je zamolila ostale kupce u redu da propuste dve trudnice da plate to što su kupile kako ne bi stajale dugo. Kako sama kaže, nije mogla ni da zamisli da će ljudi toliko burno reagovati, zbog čega je na kraju rekla kasirki da je ona trebalo da pozove trudnice čim ih je ugledala.
U tom trenutku se, kaže, prisetila i neprijatnosti koje je sama doživljavala dok je bila u drugom stanju. Zbog toga što ga je zamolila da joj ustupi mesto u autobusu, jedan stariji gospodin je, objašnjava, napravio skandal, dok je istovremeno starija gospođa komentarisala da se pretvara da je trudna, iako je bila u osmom mesecu. Što bi naš narod rekao, ako laže koza, rog ne laže. U ovom slučaju stomak je dovoljna potvrda da je neko u drugom stanju.
Neki dan, negativno iskustvo imala je i moja komšinica koja je otišla u policijsku upravu da promeni adresu prebivališta. Po ulasku u stanicu policije pitala je da li trudnice imaju prednost, na šta joj je muškarac koji je bio na vratima i kojem su se pradavala dokumenta dao negativan odgovor.
U čekanju da je prozovu uhvatila ju je i pauza nakon koje je otišla do šaltera gde se podnosi zahtev i pitala zaposlenu službenicu da li kao trudnica, ipak, može bez daljeg čekanja da završi postupak promene prebivališta. Odgovor je bio isti. Ne.
Prosto mi je neverovatno da zaposni nisu sami odreagovali i da joj nisu rekli da ne mora da čeka jer je trudna, već su joj na njeno pitanje da li ima prednost odgovorili negativno. I to dva puta.
Tačno je da trudnice nisu bolesne i da trudnoća nije bolest, ali je svakako drugo stanje. Mnoge trudnice zaista imaju trudnoću kakvu samo poželeti mogu, ali ima i onih kojima je taj period u životu da ga ne poželiš ni najgorem neprijatelju.
Moguće su celodnevne mučnine, povišen pritisak, otečenost nogu, gestacijski dijabetes… U svakom slučaju i da je sve u savršenom redu treba pomisliti da te žene nose u sebi novi život. Zašto im onda sitnim gestom ne pokazati da imaju našu podršku.
Da li je moguće da su nam za lepe gestove potrebne nalepnice?
Da li je moguće da trudnice imaju prednost samo na tim nalepnicama?
Čemu uopšte nalepnice ako ni pored toga većina ljude iz osetljivih kategorija ne primećuje? Ako i pored natpisa ustupanje prednosti zavisi od dobre volje onih koji stoje u redu.
Gde su se izgubili osećaj za druge i ljubaznost?
Šta se desilo sa primerima lepog ponašanja?
Gde su osmeh i lepa reč?
Ja mogu da ispričam svoje iskustvo sa aerodroma tokom putovanja pre nekoliko godina kada su mi deca bila dvogodišnjaci. Na beogradskom aerodromu na nas kao porodicu niko nije obraćao pažnju. I mi smo mislili da je to potpuno u redu, jer do tada nismo znali kako se ophode prema porodicama u razvijenom svetu. Ali, već nakon dva sata shvatila sam razliku između njih i nas.
Na aerodromu u Amsterdamu su nas zaposleni sami usmeravali na posebne izlaze, jer smo porodica koja putuje sa baš sitnom decom. Isto je bilo i na aerodromu u Vankuveru. Na naše pitanje zbog čega nas izdvajaju iz grupe rekli su nam da je to normalan postupak za porodice sa decom, jer porodice imaju prednost.
Po povratku u Srbiju opet „hladan tuš“. Na pasoškoj kontroli stotine ljudi, dugačak red i mi u njemu. Kada sam posle nekih pola sata otišla da pitam možemo li sa decom da dobijemo prednost službenik me je samo pogledao i rekao: „Pa, idite na šalter za diplomate i tamo pitajte, ako budu hteli da vas puste.“
Ustupanje prednosti osetljivim kategorijama stanovništva ništa ne košta, a može da popravi dan i onome ko se na to „odvaži“ i onome kome je u tom trenutku zaista potrebno da ne čeka dugo ili da sedne.
Niti je teško, niti zahteva neki poseban napor da bi se bio fin prema trudnicama, osobama sa decom ili osobama sa invaliditetom.
Ustvari, nije teško biti fin ni prema kome.
Pa zato sledeći put, kada vidite trudnicu, ljude sa sitnom decom ili osobu sa invaliditetom, ako nikako drugačije ne možete da im pomognete, uputite im makar osmeh. I ustupite im prednost bez gunđanja, negodovanja, skandala. Sigurna sam da ćete se osećati bolje i ispunjenije. Provereno je.
