Vekovima su nomadski stočari selili svoju stoku sa godišnjim dobima između kampova na izvorištu reke Jenisej u Tuvi u Rusiji i severnoj Mongoliji. U novom istraživanju, vanredni profesor antropologije na Univerzitetu u Novom Meksiku Pol Huper ispituje upotrebu i neformalno vlasništvo ovih kampova u zavisnosti od sezone i kako oni ilustruju evolucione i ekološke principe koji leže u osnovi varijacija u imovinskim odnosima.
Prema istraživanju, „s obzirom na relativno stabilne obrasce padavina i povrata na kapitalno poboljšanje, porodice generalno imaju koristi od ponovnog korišćenja istih kampova iz godine u godinu. Pokazujemo da lokacije sa većom ekonomskom odbramljivošću i kapitalnim ulaganjima — zimski kampovi i kampovi koji se nalaze u planini/ rečne doline — češće se traže i nasleđuju od letnjih kampova i kampova koji se nalaze u otvorenim stepama.“
Huper je svoje istraživanje sprovodio u Tuvi i Mongoliji tokom četvorogodišnjeg perioda. Nalazi su objavljeni u časopisu Philosophical Transactions of the Roial Societi B: Biological Sciences.
„Putovao sam sa malim timom u kombiju sa pogonom na sva četiri točka da posetim porodice u njihovim kampovima u visokim planinskim dolinama u regionu. Popili smo stotine činija čaja sa mlekom dok smo slušali porodične istorije i priče o migracijama. Ljudi bi učili mape sa koncentracijom kako bih ukazao na najbolje lokacije za ishranu divljih borovnica tokom leta. Stočari poznaju i cene svoj pejzaž na nivou koji sam smatrao inspirativnim. Velikodušnost porodica koje su nas ugostile takođe je bila izuzetna“, rekao je on. .
Huper je definisao nomadske stočare kao ljude koji su specijalizovani za uzgoj stoke, krećući se sa svojim stadima kako bi maksimizirali zdravlje i reprodukciju svojih životinja.
Životinje su primarni izvor bogatstva za stočare, u fokusu ove studije. Pored toga, Huper je razmatrao vlasništvo nad drugim resursima, kao što su vozila, oprema, kuća u gradu i druga materijalna sredstva.
„Kao što stočari kažu, oni prate svoje životinje u sezonskoj migraciji koja ih vodi u svaki njihov kamp. U Tuvi su poznati kao malčin, što znači ‘stočar’. Imaju mnogo toga zajedničkog sa kaubojima i rančerima na američkom zapadu, ali bez fiksne baze ili ograđenih parcela zemlje“, objasnio je Huper. „Stočari u Tuvi i Mongoliji su specijalizovani za ovce i koze, pre svega za njihovo meso. Drže krave za mlečne proizvode i meso, kao i konje, jakove i kamile.
Stočari premeštaju svoje životinje napred-nazad između stepskih i visinskih pašnjaka tokom leta do željenih zimskih pašnjaka. U toplijim godišnjim dobima, nomadi zauzimaju pokretne jurte i postavljaju otvorene torove koji su generalno manje kapitalno intenzivni od stalnih skloništa u zimskim kampovima. Pošto se sneg tokom zime nakuplja na ravnijim terenima, najbolji zimski kampovi obično se nalaze u blizini planinskih padina okrenutih prema jugu gde sunce i vetar pomažu da se izlože pašnjaci ispod.
Osim što su relativno deficitarni, zimski kampovi su opremljeni i trajnijim objektima u odnosu na druge sezonske kampove. Polja sena sa zimskom stočnom hranom se takođe često nalaze u blizini zimskih mesta, što pojačava njihovu vrednost.
Tokom većeg dela godine kampovi imaju između jedne i četiri jurte od belog filca ili platna. Obično postoji tor za ovce i koze i drugi za goveda, nekoliko konja, možda ruski džip ili sedan.
„Porodice simbolično obeležavaju svoje tvrdnje tako što iskopaju rupu i postave rezbareni stub za privezivanje konja. Tako prolaznici znaju da neko planira da se vrati u to područje. Zimi obično postoji kabina i čvrsta skloništa za životinje i ponekad malo kupatilo ili sauna“.
Formalno vlasništvo i nasleđe varirali su tokom decenija i vekova, kroz Ćing, sovjetske i današnje ruske i mongolske države.
„Neformalna je tradicija da je porodica oduvek dolazila na ovo područje i tako se podrazumeva da je ona ‘poseduje’. Postoji neki sistem registracije kampova kod vlade, ali on odražava stariju, neformalnu praksu.
Patrilinearno nasleđe je tipično za većinu stočara, ali, u zavisnosti od različitih faktora, dolazi i do nasleđivanja po ženskoj liniji.
Hooper je pronašao:
Na primer, rekao je on, lokacija bi se mogla prepoznati kao Kongar-oolovo mesto tokom leta, ali Kaigal-oolovo mesto tokom jeseni. Svako bi mogao da vodi trag ovog vlasničkog potraživanja unazad do muškog ili ženskog rođaka, koji ga je tražio i koristio u prošlosti.
„Pravila koja definišu imovinska prava — ko dobija pristup resursima pod kojim uslovima; koja je zemlja u javnom ili privatnom vlasništvu; kome je gde dozvoljeno da živi — imaju direktne posledice na strukturu društava, a posebno na nejednakost“, rekao je on.
„Ali imovinska prava ne nastaju niotkuda. Ona nastaju i evoluiraju u skladu sa lokalnim uslovima i kontekstom. U Tuvi i Mongoliji postoji mešoviti sistem imovinskih prava. Nekim oblastima je otvoren pristup, ali su druge priznate od strane zajednice. kao vlasništvo određenih porodica tokom određenih delova godine. Fleksibilnost ovog sistema nam je omogućila da pogledamo faktore koji su predviđali neformalno vlasništvo nad kampovima u odnosu na privremeno korišćenje.“
„Faktori povezani sa privatnim vlasništvom odražavaju ključne principe iz modela evolucije imovinskih prava. Lokacije koje su u neformalnom vlasništvu i nasleđene imaju tendenciju da budu dosledno produktivne tokom sezone boravka i geografski su ograničene – na primer, kampovi koji se nalaze u planinskim dolinama, ili sa veća kapitalna ulaganja, kao što su kabine i olovke“.
„Ovi rezultati odražavaju opštije principe u vezi sa evolucijom imovinskih prava u svim kulturama. Ovaj primer je zanimljiv jer je veoma lokalno organizovan i regulisan na nivou zajednice, a sve u kontekstu javnog, otvorenog pristupa, neograđenog zemljišta. To je sistem lokalnih imovinskih prava — regulacija vlasničkih prava na nivou zajednice — koji je funkcionisao bez obzira koja je država bila na vlasti tokom vekova — Ćing, sovjetska, ruska ili mongolska.“
Otkrio je da se, generalno, različiti oblici bogatstva spajaju: da relativno bogatiji stočari takođe imaju više imovine izvan stočarske privrede.
„Dakle, biti uspešan u stočarstvu i biti uspešan u tržišnoj ekonomiji nije kompromis. Umesto toga, oni se javljaju zajedno, tako da porodice koje su uspešne na modernom tržištu iu obrazovanju takođe mogu da održavaju veća stada.“
Nomadski stočari praktikuju ovaj način života najmanje od 2. milenijuma pre nove ere, rekao je Huper. Sadašnje prakse, sa kampovima u jurtama i ovom posebnom mešavinom životinja, verovatno su uspostavljene negde u drugoj polovini 1. milenijuma nove ere, možda oko 9. veka nove ere. Obrasci dokumentovani u ovoj studiji sežu do predsovjetskog perioda 1800-ih, kada je ovo područje bilo pod kontrolom dinastije Ćing u Kini.
„Mislim da ovo istraživanje ukazuje na činjenicu da ne mora svo zemljište biti formalno privatno vlasništvo kako bi se ljudi više puta vraćali u neko područje i ulagali u njegovo održavanje“, rezimirao je Huper. „Živeo sam godinama na različitim javnim zemljištima širom Novog Meksika i sakupljao bih smeće, a kampovi u koje sam se vraćao vremenom su postajali primetno čistiji. Studija slučaja Tuvan pokazuje da neformalni konsenzus zajednice omogućava ljudima da steknu neke od prednosti privatnog vlasništvo (očekivanja ponovljene upotrebe, podsticaji za održivo korišćenje i povraćaj kapitalnih investicija) u kontekstu otvorenog pristupa, javnog zemljišta.“
„Ovo sugeriše da postoje alternative ‘ogradite me’, privatizacioni način razmišljanja koji je preuzeo američki Zapad u kasnim 1800-im. Dakle, mislim da imamo šta da naučimo iz ovih primera gde su prava korišćenja zemljišta zasnovana na konsenzus zajednice i istorija korišćenja i ulaganja.“