Seizmolozi se slažu da su prednji potresi najčešće identifikovani signal predstojećeg glavnog potresa. Ali da li ove sekvence prednjih udara imaju karakteristične karakteristike koje ih odvajaju od sekvenci naknadnih potresa, i da li se ove karakteristike mogu koristiti za pomoć pri predviđanju glavnih udara?
U novom radu u Seismological Research Letters, Nadav Vetzler iz Geološkog zavoda Izraela i njegove kolege identifikuju neke globalne trendove u sekvencama predšoka za zemljotrese magnitude 7 ili veće. Ovi trendovi precizno ukazuju na vrste zemljotresa i regione u kojima su predšokovi preovlađujući.
Prednji potresi su „jedan od retkih — možda jedini — uočljivih fenomena koji prethode predstojećim dominantnim zemljotresima“, rekao je Vecler. „Međutim, predšokovi se veoma razlikuju po pojavi i njihov osnovni fizički odnos sa glavnim udarom ostaje zagonetan.
Istraživači su ispitali podatke iz više od 400 zemljotresa magnitude 7 ili više u globalnom katalogu zemljotresa Nacionalnog informacionog centra za zemljotrese američkog Geološkog zavoda. Koristili su tri algoritma za grupisanje da bi razlikovali predpotrese od pozadinske seizmičke aktivnosti. Koristeći ove metode, Vetzler i kolege su utvrdili da između 15% i 43% velikih glavnih udara ima najmanje jedan prednji udar, a opseg od 13% do 26% ima najmanje jedan prednji udar veličine unutar dve jedinice magnitude glavnog udara.
Procenat pojava prednjih udara je nešto veći za glavne udare koji pucaju duž granica ploče u poređenju sa rasedima unutar ploče, otkrili su. Istraživači su takođe primetili da su sekvence prednjih udara takođe češći za glavne udare sa reverznim rasedom – gde je blok iznad rasedne ravni komprimovan u odnosu na donji blok – u poređenju sa rasedima proklizavanja ili normalnim rasedima.
Vetzler i njegove kolege potvrđuju da uslovi koji promovišu visoku aktivnost naknadnih potresa takođe promovišu visoku aktivnost predšoka. Iako tačni uslovi nisu poznati, istraživači sugerišu da se obe vrste sekvenci mogu kontrolisati brojem dostupnih grešaka ili kritičnim pragom naprezanja koji je neophodan za stvaranje kaskade seizmičke aktivnosti.
Istraživači su takođe primetili da su u svojoj studiji glavni udari u zapadnom pacifičkom regionu — na mestima kao što su Vanuatu, Solomonova ostrva, zapadni Aleuti i Kurilska ostrva — bili skloni da imaju nešto više predšokovne aktivnosti nego u istočnom pacifičkom regionu. poput Južne Amerike i Meksika.
Razlika može delom nastati iz razlika u starosti subduktirane ploče, sugerišu Vetzler i kolege. Starije, deblje ploče imaju više oštećene kore koja može ugostiti sekvence prednjih i naknadnih potresa.
„Koliko nam je poznato, ova tendencija za predšokovima nije ranije prijavljivana, iako su zabeležene slične cirkumpacifičke razlike u produktivnosti naknadnih potresa“, rekao je Vecler. „Uobičajena tendencija podržava opštu sličnost stresnih uslova koji utiču na predšok i produktivnost posle šoka.
Iako je potrebno više da se uradi da bi se definisala ova sličnost, seizmolozi sugerišu da bi se predšokovi mogli češće koristiti kao jedan od alata za predviđanje velikih zemljotresa, na mestima gde je aktivnost naknadnih potresa visoka.
Jedno otkriće koje je u studiji razlikovalo predpotrese od naknadnih potresa bila je globalna kompozitna b-vrednost, mera koja karakteriše odnos između magnitude zemljotresa i učestalosti javljanja zemljotresa određene magnitude. Kompozitna b-vrednost koju su istraživači izračunali za svoj globalni skup podataka bila je niža za predpotrese u poređenju sa naknadnim potresima.
Međutim, ovaj odnos je bio manje konzistentan kada su određeni predšok zemljotresi u nizu isključeni, a istraživači kažu da će biti važno pažljivije proučiti ovu meru za pojedinačne zemljotrese.
