Kada pomislite na parazite, verovatno mislite na crve i bube… ali u brutalnom carstvu okeana, čini se da sve može.
Tamo čak ni ajkule nisu bezbedne, a neki retki slučajevi dokazuju koliko život ispod talasa može biti surov. U srcima i organima ajkula, naučnici su povremeno beležili retkog, ali ipak mogućeg parazita: jegulju s nosom (Simenchelis parasitica).
U jednom slučaju, snimljenom 1997. godine, velika kratkoperaja mako ajkula (Isurus okirinchus) je bila rasečena kako bi se otkrile dve jegulje smeštene u srcu ajkule i prezasićene krvlju ajkule. Deset godina kasnije, 2007. godine, u srcu, tjelesnoj šupljini i mišićima malozubog pješčanog tigra (Odontaspis ferok) pronađene su jegulje s nosom.
Ono što ove slučajeve čini zanimljivim je to što jegulje – jedina vrsta njihovog roda – ne moraju biti paraziti. Oni mogu da žive prilično srećno napolju u okeanu, samo jeguljajući okolo, skupljajući mrtve ostatke morskih životinja na morskom dnu.
Ali ne. Prnjave jegulje takođe vole da se zabijaju u meso većih riba, samo za morsku palicu, gde se valjaju i guštaju do mile volje.
Nije poznato da jegulja parazitira na ajkulama sve dok mužjak kratkoperaje mako ajkule nije pronađen sa morskog dna zapadnog severnog Atlantika u junu 1992. i doveden na kopno u Montauku u Njujorku.
Ajkula je bila velika, težila je 395 kilograma; bio je zakačen na parangal, što znači da ga je udica zahvatila negde drugde, a ne za usta, i da je već bio mrtav kada su ga doneli na brod.
Promena boje sugeriše da je ajkula već neko vreme bila na muljevitom morskom dnu. Smeštena je u hladnu prostoriju do sledećeg dana kako bi se pažljivo proučavala kako bi se utvrdilo kako je umro – na primer, bolest ili paraziti.
Sledećeg dana, kada su ajkulu otvorile biolozi Janine Caira sa Univerziteta Konektikat i Nensi Koler iz Severoistočnog ribarskog naučnog centra, unutra je bilo iznenađenje, kao neka vrsta užasnog Kinder jajeta.
Tamo, smeštene u lumenu srca ajkule, nalazile su se dve debele i blistave mlade ženke jegulje, dužine 21 i 24 centimetra (8,3 odnosno 9,4 inča).
Bili su mrtvi, naravno; izvučeni su iz okeana i stavljeni u hladnjaču. Ali izgledalo je da su pre toga bili zdravi. Štaviše, bilo je dokaza da su jegulje već neko vreme veselo stajale u srcu ajkule.
„Stoluci obe jegulje bili su ispunjeni krvlju, što sugeriše da su bile u ajkuli barem dovoljno dugo da se hrane“, napisao je tim na čelu sa Caira u radu objavljenom 1997. „Sadržaj želuca obe jegulje se u potpunosti sastojao od zgrušanog krv. Ni u jednoj jegulji nije pronađen sadržaj creva (hrana ili paraziti).“
Bilo je i drugih dokaza o njihovom boravku. Došlo je do oštećenja srca ajkule koje nije bilo u srcima šest drugih kratkoperih mako ajkula bez jegulja koje su istraživači ispitali. Ali, zanimljivo, naučnici nisu mogli da pronađu znake kako su jegulje dospele izvan ajkule u njeno srce.
Tim veruje da se možda dogodilo to što su jegulje pronašle ajkulu povređenu ili mrtvu od udice parangala i iskoristile priliku da se gušte.
„Pošto je kompromitovan time što je bio zakačen, kratkoperaja mako visila je sa linije za hvatanje na ili neposredno iznad okeanskog dna otprilike u vreme svoje smrti“, napisali su u svom listu.
„Neposredno pre ili posle njene smrti, dve jegulje pugnoze pronašle su ajkulu i zarile se u nju u istoj opštoj oblasti negde oko škrga ili grla. Jegulje su ušle u cirkulatorni sistem (bilo preko aferentne arterije ili ventralne aorte) i putovao u srce. U nekom trenutku tokom ovog procesa jegulje su konzumirale krv.“
Još manje znamo o peščanom tigru. Oskudni detalji o njenom slučaju objavljeni su u radu iz 2007. o opsegu i gustini populacije ajkule: ženka ajkule, dugačka 3,7 metara (12,1 stopa), pronađena je kako pluta u okeanu, mrtva, u blizini Fuerteventure na Kanarskim ostrvima. Nekoliko jegulja s kipućim nosom pronađeno je „unutar srca, telesne šupljine i susedne leđne muskulature“ ajkule.
„Ova ajkula je verovatno bila odrasla, ali su njeni jajnici u potpunosti nedostajali, bilo da su ih jegulje pojele ili su se prirodno degenerisale“, napisao je tim predvođen biologom za ajkule Ijanom Fergusonom, koji je takođe meteorolog na BBC-u u Velikoj Britaniji.
„Moguće je da su jegulje doprinele uzroku smrti jer nisu pronađeni drugi očigledni spoljni ili unutrašnji uzročni faktori.
Dva slučaja nisu trend, a čini se da jegulje uspevaju na izvorima hrane koji nisu živi. Na primer, na lešini kitova primećenom kod obala Japana, jegulje sa kitovima čine više od polovine ukupnih posmatranja životinja koje dolaze da se hrane. Video iznad pokazuje kako to rade. Ali možda bi vredelo pažljivije proučiti ovaj dubokomorski dno hranilice.
U ovom trenutku, njena trenutna strategija je ono što je poznato kao fakultativni parazitizam; jegulje ne moraju da se hrane živim životinjama. Ali sposobnost da se to učini mogla bi biti analogna načinu na koji su drugi organizmi evoluirali obavezni parazitizam ili apsolutna potreba da se preživi na drugom živom organizmu.
Kao što Caira i njene kolege primećuju, „Ova sposobnost da se živi čak i kratko u drugom organizmu ima važan potencijalni evolucioni značaj jer pruža buduću priliku za filogenetske i ekološke promene koje bi na kraju mogle proizvesti obavezne parazitske loze i prave domaćine.“
Rad, objavljen 1997. godine, pojavio se u Environmental Biology of Fish.
