Iako peščane dine često izazivaju slike velikih pustinja, one se takođe javljaju duž obala širom sveta i mogu biti važan tampon za zajednice kojima preti porast nivoa mora, oluje i obalna erozija.
Obalne peščane dine zarobljavaju sediment, podstičući ekspanziju umesto eroziju, dok biljke mogu delovati kao magneti za pesak koji nanosi vetar, pričvršćujući zrna za dinu koja se razvija i pomažući da se izgradi otpornost na prirodne sile. Takvo okruženje onda pomaže u otvaranju ekološkog prostora u urbanim sredinama, podstičući biodiverzitet i biljnih i životinjskih vrsta.
Više od 45% obale južne Kalifornije je uređeno mašinama koje se koriste za uklanjanje otpada sa peščanih plaža, stvarajući ravnu topografiju idealnu za rekreativne aktivnosti lokalnog stanovništva i turista. Međutim, vegetacija se stoga aktivno obeshrabruje od rasta, smanjujući staništa za lokalne divlje životinje i rezultirajući lokalnim izumiranjem nekih domaćih i ugroženih vrsta.
Da bi razmotrili kako pristup zasnovan na prirodi može pomoći urbanoj obalnoj eroziji, istraživači sa Instituta za pomorsku nauku Univerziteta Kalifornije i njihovi saradnici odabrali su lokaciju od 12.000 m 2 na plaži Santa Monika u Los Anđelesu u decembru 2016. i nadgledali restauraciju područja tokom šest godina. Ovo istraživanje, objavljeno u Frontiers in Marine Science, takođe je dizajnirano da testira održiviji i isplativiji pristup otpornosti obale u poređenju sa tradicionalnim odbrambenim barijerama.
Lokacija je prethodno bila intenzivno njegovana i hranjena donošenjem sedimenta sa drugih lokaliteta kako bi se plaža povećala, ali projekat restauracije je prekinuo ovu aktivnost, podignute su ograde sa tri strane da bi se uhvatio pesak sa otvorom za okean i zasađeno seme autohtonih dina. biljke. Ovo je uključivalo vrste kao što su Abronia maritima (crvena peščana verbena), Ambrosia chamissonis (burna za plažu), Atriplek leucophilla (žbun soli na plaži) i Camissoniopsis cheiranthifolia (večernji jaglac), od kojih su prve dve inženjerske vrste za koje se zna da aktivno utiču na biološki raznolikost njihovog ekosistema. Dina je zatim praćena zbog nakupljanja peska (što je činilo dinu i plažu većom), kao i biološke aktivnosti u vidu razvoja biljaka i uvođenja divljih životinja.
U roku od mesec dana od postavljanja ograde, istraživači su izmerili početak nakupljanja peska i formiranje dina (koja je na kraju dostigla 15 cm za šest meseci), a biljke su počele da klijaju u roku od dva meseca. Do avgusta 2021. zapremina peska se povećala za neverovatnih 30 m 3 po metru obale.
Tokom šestogodišnjeg perioda, otkrili su da se na lokaciju nagomilalo oko 1.730 m 3 peska, pri čemu je dina bila podignuta 1 m, u poređenju sa ujednačenom veličinom i ravnošću njegovanog kontrolnog mesta 100 m južno. Iako je ova mehanička aktivnost sprečila uspostavljanje biljaka na kontrolnoj plaži, istraživači su otkrili da je tokom istog perioda 7% mesta restauracije bilo prekriveno vegetacijom, pri čemu su se neke vrste razvile u specifične zone uprkos tome što su u početku bile ravnomerno raspoređene i da će nastavljaju da rastu kako godine prolaze.
U roku od osam meseci od pokretanja projekta, dinastičke bube su ovo mesto učinile svojim domom, pošto tamo nisu primećene pre restauratorskih aktivnosti, niti na kontrolnom mestu. Značajno je da su otkrili da se ugrožena vrsta ptica, Charadrius nivosus nivosus (zapadna snežna zuka), gnezdi u restorativnim dinama, što je prvo viđenje u toj oblasti posle više od jedne decenije.
Projekat naglašava potencijal pokretanja dina da dramatično promeni lokalni pejzaž tokom vremena, uz minimalnu ljudsku intervenciju koja je potrebna nakon toga. Slični projekti su takođe sprovedeni u Meksičkom zalivu, Njujorku, Nju Džersiju i severozapadu Pacifika, nudeći nadu za povećanje strategije pasivne obnove kako bi se ublažili neki od najvećih klimatskih izazova i otvorio ekološki prostor za dobrobit prirode.
