Otkriće i spasavanje četvoro mlade starosedelačke dece, 40 dana nakon što se avion kojim su putovali, srušio u udaljenoj kolumbijskoj prašumi, međunarodna štampa je pozdravila kao „čudo u džungli“. Ali kao antropolog koji je proveo više od godinu dana živeći među Andokima u regionu, vršeći etnografski terenski rad, ovo jednostavno označava kao čudesan događaj.
Bar ne čudo u konvencionalnom smislu te reči. Umesto toga, opstanak i otkriće ove dece može se pripisati dubokom znanju o zamršenoj šumi i veštinama prilagođavanja koje su domorodci prenosili kroz generacije.
I pre polaska u osnovnu školu deca u ovom kraju prate svoje roditelje i starije rođake u raznim aktivnostima kao što su baštovanstvo, ribolov, plovidba rekama, lov i skupljanje meda i divljih plodova. Na ovaj način deca stiču praktične veštine i znanja, kakva su pokazala Lesli, Solejni, Tijen i Kristin tokom svog 40-dnevnog iskušenja.
Autohtona deca obično od malih nogu uče kako da otvore puteve kroz gustu vegetaciju, kako da razlikuju jestivo od nejestivog voća. Oni znaju kako pronaći vodu za piće, izgraditi skloništa za kišu i postaviti zamke za životinje. Oni mogu da identifikuju životinjske otiske i mirise – i izbegnu predatore kao što su jaguari i zmije koji vrebaju u šumi.
Amazonskoj deci obično nedostaje pristup vrsti komercijalizovanih igračaka i igrica uz koje deca u gradovima odrastaju. Tako postaju vešti penjači po drveću i učestvuju u igri koja ih uči o alatima za odrasle napravljenim od prirodnih materijala, kao što su vesla ili sekire. Ovo neguje njihovo razumevanje fizičkih aktivnosti i pomaže im da nauče koje biljke služe određenim svrhama.
Aktivnosti od kojih bi većina zapadnjačke dece bila zaštićena – na primer, rukovanje, deranje i kasapljenje divljači – pružaju neprocenjive lekcije iz zoologije i verovatno podstiču emocionalnu otpornost.
Kada prate svoje roditelje i rođake na ekskurzijama u džungli, deca starosedelaca uče kako da se kreću gustom vegetacijom šume prateći lokaciju sunca na nebu.
Pošto velike reke u većini delova Amazona teku u pravcu suprotnom od sunčevog, ljudi se mogu orijentisati prema tim glavnim rekama.
Trag otisaka stopala i predmeta koje je ostavilo četvoro dece otkrio je njihovo opšte napredovanje ka reci Apaporis, gde su se možda nadali da će biti primećeni.
Deca bi takođe naučila od svojih roditelja i starijih o jestivim planovima i cveću — gde se mogu naći. A takođe i međuodnos između biljaka, tako da se tamo gde je određeno drvo mogu naći pečurke, ili male životinje koje se mogu uhvatiti i jesti.
Znanje ugrađeno u mitske priče koje prenose roditelji i bake i deke je još jedan neprocenjiv resurs za navigaciju u šumi. Ove priče prikazuju životinje kao potpuno razumna bića, koja se bave zavođenjem, nestašlukom, obezbeđujući hranu ili čak spasavaju jedni drugima živote.
Iako ove epizode mogu izgledati nerazumljive za neautohtonu publiku, one zapravo obuhvataju zamršene međuodnose među bezbrojnim neljudskim stanovnicima šume. Autohtono znanje se fokusira na međuodnose između ljudi, biljaka i životinja i na to kako se oni mogu udružiti da bi očuvali životnu sredinu i sprečili nepovratnu ekološku štetu.
Ovo sofisticirano znanje se razvijalo milenijumima tokom kojih su se starosedeoci ne samo prilagođavali svojim šumskim teritorijama već su ih aktivno oblikovali. Duboko je ukorenjeno znanje da se lokalni starosedeoci poučavaju od ranog detinjstva tako da im to postaje druga priroda.
Postalo je deo kulture gajenja i žetve useva, sa čime se upoznaju odojčad i deca, kao i znanje o svim vrstama različitih izvora hrane i vrsta mesa grmlja.
Jedan od aspekata ove „čudesne“ priče kojoj su se ljudi na zapadu divili jeste kako je, nakon smrti majke dece, 13-godišnja Lesli uspela da se brine o svojoj mlađoj braći i sestrama, uključujući Kristinu, koja je star samo 11 meseci u vreme pada aviona.
Ali u domorodačkim porodicama se očekuje da starije sestre budu surogat majke svojim mlađim rođacima od ranog detinjstva.
„Nekim belcima [neautohtonim ljudima] izgleda kao loša stvar što svoju decu vodimo da rade u bašti i što dozvoljavamo devojčicama da nose svoju braću i da se brinu o njima. Ali za nas je to dobra stvar, naša deca su nezavisna, zato je Lesli mogla da brine o svojoj braći sve ovo vreme. To ju je očvrslo i naučila je šta njenoj braći treba“, navode rođaci dece.
Tokom 40 dana i noći, dok je četvoro dece bilo izgubljeno, starešine i šamani su izvodili rituale zasnovane na tradicionalnim verovanjima koji uključuju ljudske odnose sa entitetima poznatim kao duenos (vlasnici) na španskom i različitim nazivima na maternjim jezicima (kao što je i’bo noe , što znači „tamošnje osobe“ u Andokueu).
Za ove vlasnike se veruje da su zaštitni duhovi biljaka i životinja koje žive u šumama. Deca se upoznaju sa ovim moćnim vlasnicima u ceremonijama davanja imena, koje obezbeđuju da ovi duhovi prepoznaju i priznaju vezu sa teritorijom i svoje pravo da napreduju na njoj.
Tokom potrage za nestalom decom, starešine su vodile dijaloge i pregovore sa ovim entitetima u njihovim ceremonijalnim kućama (malokama) širom Srednje Kakete i u drugim domorodačkim zajednicama koje mesto nesreće smatraju delom teritorije svojih predaka.
Šamani komuniciraju sa svetim mestima. Ponude duhovima koku i duvan i kažu: „Uzmi ovo i vrati mi moje unuke. Oni su moji, a ne tvoji.“
Ova verovanja i prakse imaju značajno značenje za moje prijatelje iz Srednje Kakete, koji čvrsto pripisuju opstanak dece ovim duhovnim procesima, a ne tehnološkim sredstvima koja koriste kolumbijski vojni timovi za spasavanje.
Možda će biti izazov za ne-autohtone ljude da prihvate ove tradicionalne ideje. Ali ova uverenja bi deci usadila veru i emocionalnu snagu koja je ključna za istrajanje u borbi za opstanak. I to bi ohrabrilo autohtone ljude koji ih traže da ne odustanu od nade.
Deca su znala da njihova sudbina nije u umiranju u šumi, i da će njihovi dedovi i babe i šamani pomeriti nebo i zemlju da ih vrate kući žive.
Nažalost, ovo tradicionalno znanje koje je omogućilo domorodačkom narodu da ne samo da preživi već i da napreduje u Amazoniji milenijumima je ugroženo. Sve veći zadiranje u zemljište radi agrobiznisa, rudarstva i nezakonitih aktivnosti, kao i zanemarivanje države i intervencije bez saglasnosti starosedelaca, učinile su ove narode ranjivim.
Ugrožava same temelje života u kojima je to znanje ugrađeno, teritorije koje mu služe kao temelj, i same ljude koji čuvaju, razvijaju i prenose to znanje.
Očuvanje ovog neprocenjivog znanja i veština koje oživljavaju čuda je imperativ. Ne smemo dozvoliti da uvenu.
