Teodor „Ted“ Kačinjski, matematičar sa Harvarda, koji se povukao u prljavu kolibu u divljini Montane i vodio 17-godišnju kampanju bombardovanja u kojem su poginule tri osobe, a 23 povređeno, preminuo je u subotu. Imao je 81 godinu.
Označen kao „Unabomber“ od strane FBI-a, Kačinjski je umro u saveznom zatvorskom medicinskom centru u Butneru u Severnoj Karolini, rekla je za Asošiejted pres Kristi Breširs, portparol saveznog Biroa za zatvore. Pronađen je kako ne reaguje u svojoj ćeliji u subotu rano ujutro i proglašen je mrtvim oko 8 sati, rekla je ona. Uzrok smrti nije odmah poznat.
Pre nego što je prebačen u zatvorsku medicinsku ustanovu, držan je u saveznom zatvoru Supermaks u Firenci, u Koloradu, od maja 1998. godine, kada je osuđen na četiri doživotne kazne plus 30 godina zatvora zbog kampanje terora koja je dovela univerzitete širom zemlje na ivicu. Priznao je da je počinio 16 bombaških napada 1978. i 1995. godine, trajno osakativši nekoliko svojih žrtava.
Godinama pre napada 11. septembra i slanja antraksa, smrtonosne bombe kućne izrade Unabombera promenile su način na koji su Amerikanci slali pakete i ukrcavali se u avione, čak su i praktično zaustavili vazdušni saobraćaj na Zapadnoj obali u julu 1995. godine.
On je primorao Vašington post, u saradnji sa Njujork tajmsom, da donese mučnu odluku u septembru 1995. da objavi svoj manifest od 35.000 reči, „Industrijsko društvo i njegova budućnost“, koji je tvrdio da moderno društvo i tehnologija dovode do osećaja nemoći i otuđenosti.
Ali to je dovelo do njegovog uništenja. Brat Kačinjskog, David, i Davidova žena, Linda Patrik, prepoznali su ton rasprave i dojavili FBI-u, koji je godinama tragao za Unabomberom u najdužoj i najskupljoj poternici u zemlji.
Vlasti su ga u aprilu 1996. pronašle u kabini od šperploče i cerade veličine 10 sa 14 stopa (3 sa 4 metra) u blizini Linkolna, u Montani, koja je bila ispunjena dnevnicima, šifrovanim dnevnikom, sastojcima eksploziva i dve gotove bombe.
Kao neuhvatljivi kriminalni mozak, Unabomber je osvojio svoj deo simpatizera i poređenja sa Danijelom Bunom, Edvardom Ebijem i Henrijem Dejvidom Toroom.
Ali jednom otkriven kao pustinjak divljih očiju sa dugom kosom i bradom koji je preživeo zime u Montani u jednosobnoj kolibi, Kačinjski je mnogima delovao više kao patetični usamljenik nego romantični anti-heroj.
Čak i u sopstvenim časopisima, Kačinjski se nije pojavio kao posvećeni revolucionar, već kao osvetnički pustinjak vođen sitnim pritužbama.
„Svakako ne tvrdim da sam altruista ili da delujem za ’dobro‘ (šta god to bilo) ljudske rase“, napisao je 6. aprila 1971. „Ja delujem samo iz želje za osvetom.“
Psihijatar koji je intervjuisao Kačinjskog u zatvoru dijagnostikovao mu je paranoidnog šizofrenika.
„Gospodin. Zablude Kačinjskog su uglavnom progoniteljske prirode“, napisala je Seli Džonson u izveštaju na 47 stranica. „Glavne teme uključuju njegovo uverenje da ga kleveću i maltretiraju članovi porodice i moderno društvo.
Kačinjski je mrzeo ideju da se na njega gleda kao na mentalno obolelog i kada su njegovi advokati pokušali da iznesu odbranu ludila, pokušao je da ih otpusti. Kada mu to nije uspelo, pokušao je da se obesi donjim vešom.
Kačinjski je na kraju priznao krivicu radije nego da dopusti svom timu odbrane da nastavi sa odbranom od ludila.
„Uveren sam da sam pri zdravoj pameti“, rekao je Kačinjski za časopis Time 1999. „Ne padam na zablude i tako dalje.“
On je svakako bio briljantan.
Kačinjski je preskočio dva razreda da bi pohađao Harvard sa 16 godina i objavio radove u prestižnim matematičkim časopisima. Njegov eksploziv je pažljivo testiran i dolazio je u pažljivo ručno izrađenim drvenim kutijama brušenim da bi se uklonili mogući otisci prstiju. Kasnije bombe su nosile potpis „FC“ za „Freedom Club“.
FBI ga je nazvao „Unabomber“ jer su njegove prve mete izgledale univerziteti i avio kompanije. Bomba aktivirana na visini koju je poslao poštom 1979. eksplodirala je kako je planirano na letu American Airlinesa; desetak ljudi na brodu patilo je od udisanja dima.
Kačinjski je ubio vlasnika prodavnice za iznajmljivanje računara Hjua Skratona, direktora za oglašavanje Tomasa Mosera i lobistu drvne industrije Gilberta Mareja. Kalifornijski genetičar Čarls Epštajn i kompjuterski stručnjak sa Univerziteta Jejl Dejvid Gelernter osakaćeni su bombama u razmaku od dva dana u junu 1993. godine.
Moser je ubijen u svom domu u Severnom Koldvelu u Nju Džersiju 10. decembra 1994, na dan kada je trebalo da bere božićno drvce sa svojom porodicom. Njegova supruga Suzan pronašla ga je teško ranjenog salvom žileta, cevi i eksera.
„Jestenjao je veoma tiho“, rekla je ona na izricanju presude Kačinjskom 1998. „Prsti na njegovoj desnoj ruci visili su. Držao sam njegovu levu ruku. Rekao sam mu da stiže pomoć. Rekao sam mu da ga volim.”
Kada je Kačinjski pojačao svoje bombe i pisma novinama i naučnicima 1995. godine, stručnjaci su spekulisali da je Unabomber ljubomoran na pažnju koja se poklanja bombašu iz Oklahoma Sitija Timotiju Mekviju.
Pretnja da će dići u vazduh avion iz Los Anđelesa pre kraja vikenda četvrtog jula dovela je u haos putovanje avionom i isporuku pošte. Unabomber je kasnije tvrdio da je to bila „šala“.
Vašington post je štampao Unabomberov manifest na nagovor federalnih vlasti, nakon što je bombaš rekao da će odustati od terorizma ako nacionalna publikacija objavi njegovu raspravu.
Patrik je imala uznemirujuće osećanje u vezi sa zeta i pre nego što je videla manifest i na kraju je nagovorila svog muža da pročita primerak u biblioteci. Posle dvomesečne rasprave, odneli su neka od pisama Teda Kačinjskog Patrikovoj prijateljici iz detinjstva Suzan Svonson, privatnom detektu u Čikagu.
Svonson ih je zauzvrat prosledio bivšem FBI stručnjaku za bihejvioralne nauke Klintu Van Zandtu, čiji su analitičari rekli da je ko god da ih je napisao verovatno napisao i Unabomberov manifest.
„To je bila noćna mora“, rekao je David Kaczinski, koji je kao dete obožavao svog starijeg brata, u govoru 2005. na Benington koledžu. „Bukvalno sam razmišljao: ’Moj brat je serijski ubica, najtraženiji čovek u Americi.“
Svonson se obratio prijatelju korporativnog advokata, Entoni Bišelju, koji je kontaktirao FBI. Istragu i krivično gonjenje je nadgledao sada već generalni tužilac Merik Garland, tokom prethodnog rada u Ministarstvu pravde.
David Kaczinski je želeo da njegova uloga ostane poverljiva, ali je njegov identitet brzo procurio i Ted Kaczinski se zakleo da nikada neće oprostiti svom mlađem bratu. Ignorisao je njegova pisma, okrenuo mu leđa na sudskim raspravama i opisao Davida Kaczinskog u nacrtu knjige iz 1999. kao „Judu Iskariotskog (koji) … čak nema dovoljno hrabrosti da se obesi“.
Ted Kačinjski je rođen 22. maja 1942. u Čikagu, kao sin druge generacije poljskih katolika — kobasičar i domaćica. Svirao je trombon u školskom bendu, skupljao novčiće i preskočio šesti i 11. razred.
Njegovi drugovi iz srednje škole smatrali su ga čudnim, posebno nakon što je školskom rvaču pokazao kako da napravi mini-bombu koja je eksplodirala na času hemije.
Drugovi sa Harvarda su ga sećali kao usamljenog, mršavog dečaka sa lošom ličnom higijenom i prostorijom koja je mirisala na pokvareno mleko, trulu hranu i puder za stopala.
Nakon postdiplomskih studija na Univerzitetu Mičigen u En Arboru, zaposlio se kao predavač matematike na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, ali mu je posao bio težak i naglo je dao otkaz. Godine 1971. kupio je parcelu od 1½ hektara oko 4 milje (6 kilometara) izvan Linkolna i tamo napravio kolibu bez grejanja, vodovoda ili struje.
Naučio je da vrti, lovi, pravi alate i šije, živeći od nekoliko stotina dolara godišnje.
Napustio je svoju kabinu u Montani kasnih 1970-ih da bi sa ocem i bratom radio u proizvođaču proizvoda od penaste gume izvan Čikaga. Ali kada ga je ženska nadzornica ostavila nakon dva sastanka, počeo je da objavljuje uvredljive tekstove o njoj i nije prestao.
Njegov brat ga je otpustio i Ted Kačinjski se ubrzo vratio u divljinu kako bi nastavio s planiranjem svog osvetničkog pohoda ubijanja.
