Globalni dogovor iz 1987. o zaštiti ozonskog omotača odlaže prvo arktičko leto bez leda do 15 godina, pokazuju nova istraživanja. Rad, objavljen u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences, naslovljen je „Protokol iz Montreala odlaže pojavu prvog arktičkog leta bez leda“.
Montrealski protokol — prvi ugovor koji je ratifikovala svaka zemlja Ujedinjenih nacija — reguliše skoro 100 hemikalija koje je napravio čovek koji se nazivaju supstance koje oštećuju ozonski omotač (ODS).
Iako je glavni cilj bio očuvanje ozonskog omotača, ODS su takođe moćni gasovi staklene bašte, tako da je sporazum usporio globalno zagrevanje.
Nova studija pokazuje da efekti ovoga uključuju odlaganje prvog arktičkog leta bez leda (koji se trenutno predviđa sredinom ovog veka) za do 15 godina, u zavisnosti od budućih emisija.
Istraživači – sa UC Santa Cruz, Univerziteta Kolumbija i Univerziteta u Ekseteru – procenjuju da je svakih 1.000 metričkih tona emisije ODS sprečilo uštedu oko sedam kvadratnih kilometara arktičkog leda.
„Dok ODS nisu u tolikoj količini kao drugi gasovi staklene bašte, kao što je ugljen-dioksid, oni mogu imati pravi uticaj na globalno zagrevanje“, rekao je dr Mark Ingland, Kraljevska komisija za izložbu 1851. višeg istraživača na Univerzitetu Ekseter.
„ODS imaju posebno moćne efekte na Arktiku i igrali su veliku ulogu u pokretanju klimatskih promena na Arktiku u drugoj polovini 20. veka. Iako zaustavljanje ovih efekata nije bio primarni cilj Montrealskog protokola, bio je fantastičan od -proizvod.“
Dr Ingland je rekao da su protivnici protokola predvideli niz negativnih posledica, od kojih se većina nije dogodila, a umesto toga postoje brojni dokumentovani slučajevi nenamernih klimatskih koristi.
Profesor Lorenco Polvani, sa Univerziteta Kolumbija, rekao je: „Prvo arktičko leto bez leda — što znači da je Arktički okean praktično bez leda — biće glavna prekretnica u procesu klimatskih promena.
„Naši nalazi jasno pokazuju da je Montrealski protokol bio veoma moćan sporazum o zaštiti klime i da je učinio mnogo više od zarastanja ozonske rupe iznad Južnog pola. Njegovi efekti se osećaju širom sveta, posebno na Arktiku.“
Studija, koja je koristila nove simulacije klimatskog modela, pokazuje da zaštita samog ozonskog omotača nije igrala nikakvu ulogu u usporavanju gubitka arktičkog morskog leda – sve prednosti se odnose na ulogu ODS-a kao gasova staklene bašte.
ODS (koji uključuju hlorofluorougljenike, koji se nazivaju i CFC) su jedinjenja razvijena u prošlom veku za industrijsku upotrebu kao rashladna sredstva i pogonska sredstva.
Montrealski protokol, koji je sada potpisalo svih 198 članica Ujedinjenih nacija, regulisao je ova jedinjenja kako bi se očuvao ozonski omotač, koji štiti ljude i životnu sredinu od štetnih nivoa ultraljubičastog zračenja.
Ovaj napor je uspeo, sa opadanjem atmosferskih koncentracija ODS-a od sredine 1990-ih i znacima da je ozonski omotač počeo da zarasta.
Međutim, istraživanja su pokazala blagi porast koncentracije ODS-a od 2010. do 2020. godine, tako da je dr Ingland rekao da je oprez i dalje potreban.
