Mikro i nanoplastika prožimaju naše snabdevanje hranom i mogu uticati na bezbednost hrane na globalnom nivou, pokazala je nova studija koju je vodio CSIRO, australska nacionalna naučna agencija.
Studija je jedna od prvih koja analizira akademsku literaturu o mikroplastici sa stanovišta bezbednosti hrane i rizika bezbednosti hrane, nadovezujući se na prethodne studije koje su prvenstveno pratile plastiku u ribama.
To pokazuje da su plastika i njihovi aditivi prisutni u različitim koncentracijama ne samo u ribi već i u mnogim proizvodima uključujući meso, piletinu, pirinač, vodu, hranu i piće za poneti, pa čak i sveže proizvode.
Analitički hemičar CSIRO-a, specijalista za bezbednost hrane i glavni autor rada, dr Jordi Nelis, rekao je da ova plastika ulazi u lanac ishrane ljudi brojnim putevima, kao što je gutanje kao što je pokazano u studijama o ribama, ali jedan od glavnih načina je putem hrane preradu i pakovanje. Istraživanje je objavljeno u časopisu TrAC Trends in Analitical Chemistry.
„Sveža hrana, na primer, može da bude bez plastike kada je ubrana ili uhvaćena, ali da sadrži plastiku do trenutka kada se rukuje, upakuje i stigne do nas“, rekao je dr Nelis.
„Mašine, daske za sečenje, plastična ambalaža mogu da odlože mikro i nanoplastiku na našu hranu koju zatim konzumiramo. Ova studija naglašava potrebu da se razume šta bi plastika mogla da završi u hrani da bi se upravljalo bezbednošću i bezbednošću hrane“, rekao je on.
Drugi važan put za ulazak ovih zagađivača u naš poljoprivredni sistem je kroz biočvrste materije koje se dobijaju iz tretmana otpadnih voda.
Biočvrste materije su bogato đubrivo za poljoprivredno zemljište, ali mogu da sadrže plastične čestice iz mnogih izvora, kao što je pranje sintetičke odeće.
Ove čestice se mogu nakupiti u zemljištu i vremenom promeniti strukturu zemljišta, što može uticati na proizvodnju useva, sigurnost hrane i otpornost ekosistema. Na primer, plastični materijali mogu „prevariti“ dobre bakterije u zemljištu da pomisle da su koreni biljaka, što znači da biljke na kraju imaju manje hranljivih materija koje su im potrebne.
Studija je takođe govorila o tome kako aditivi u plastici koji pomažu da plastika funkcioniše u našem modernom svetu mogu da prodre u našu okolinu, potencijalno kontaminirajući naše zalihe hrane. Aditivi koji plastiku čine fleksibilnom ili otpornom na UV zračenje, na primer, mogu uključivati usporivače plamena, teške metale, ftalate, učvršćivače ili druga hemijska jedinjenja.
Trenutno ne postoje konačne studije koje pokazuju da mikro i nanoplastika u životnoj sredini nanosi štetu ljudima, ali je potrebno više istraživanja da bi se u potpunosti razumeli zdravstveni efekti.
Takođe je potrebno više istraživanja da bi se bolje razumeli efekti plastike i njihovih aditiva na bezbednost i bezbednost hrane, kao i da se razviju bolje analitičke tehnike za praćenje, procenu i uspostavljanje bezbednih nivoa u hrani, vodi za piće i agroekosistemima.
„Ključne informacije koje nedostaju je određivanje bezbednih nivoa mikroplastike. Trenutno ne znamo tačno šta je protok mikroplastike kroz sistem hrane ili koji nivoi se mogu smatrati sigurnim“, rekao je dr Nelis.
On je rekao da postoje stvari koje potrošači mogu da urade kako bi smanjili kretanje mikro i nanoplastike kroz životnu sredinu.
„U proseku Australijanci odbace 100 kg plastičnog otpada svake godine, tako da koristite manje plastike posebno u kuhinji i perite svoju odeću malo ređe, u kraćim ciklusima“, rekla je dr Nelis.
CSIRO je u misiji da okonča plastični otpad, sa ciljem smanjenja plastičnog otpada za 80% koji ulazi u okolinu Australije do 2030. godine.
