Šetnja kroz međunarodnu statistiku o hodanju otkriva mračnu stvarnost pešačkog putovanja u Sjedinjenim Državama.
„Ljudi manje hodaju u Sjedinjenim Državama jer je opasnije hodati ovde, a uslovi hodanja su lošiji u poređenju sa drugim zemljama“, rekao je Ralf Buehler, profesor urbanih poslova i planiranja na Virginia Tech. „Dakle, uhvaćeni smo u spiralu koja obeshrabruje hodanje i podstiče vožnju u SAD.“
Više od jedne decenije, Buehler i njegovi koautori analizirali su stope hodanja, bezbednost pešaka i vladine politike u više industrijalizovanih nacija, gradova unutar iste nacije i više delova istog grada. Nedavni članak objavljen u časopisu Sustainabiliti ažurira nalaze iz prethodnog rada objavljenog u Transport Revievs, American Journal of Public Health i TRNevs. Nalazi pokazuju da sveukupno Amerikanci hodaju manje od pojedinaca u mnogim drugim zemljama, dok takođe imaju veću stopu smrtnosti hodajući po pređenom kilometru.
„Bili smo zainteresovani da otkrijemo kako više ljudi može da hoda uz povećanje bezbednosti pešaka“, rekao je Buehler, koji je završio projekat sa Džonom Pučerom sa Univerziteta Rutgers. „Pešačenje ne mora da bude krajnje sredstvo prevoza. Postoje alati i politike koje ga čine sigurnijim i privlačnijim.“
Istraživači su tokom svog istraživanja koristili različite državne statistike, uključujući ankete o putovanjima, nacionalne popise stanovništva i baze podataka o saobraćajnim studijama. Njihova studija takođe ispituje različite mere za povećanje bezbednosti pešaka i uticaj tih mera na stopu hodanja.
Prema studiji, Amerikanci ostvare manje od polovine pešačkih putovanja dnevno u poređenju sa Britancima, ali je oko šest puta veća verovatnoća da će biti ubijeni dok hodaju po pređenoj milji. Ti dispariteti ostaju relativno dosledni na oba fronta kada se SAD uporede sa nekoliko drugih evropskih nacija, uključujući Nemačku, Dansku i Holandiju.
U 11 zemalja koje su proučavane u periodu od 1990. do 2020. godine zabeleženo je smanjenje smrtnih slučajeva pešaka po glavi stanovnika tokom tog perioda, ali su brojevi opali znatno manje u Sjedinjenim Američkim Državama. Amerikanci su imali pad od 26% u poređenju sa 78% u UK, na primer. Što je još više zabrinjavajuće, dok su druge zemlje nastavile da poboljšavaju bezbednost pešaka od 2010. do 2020. godine, SAD su bile jedina zemlja koja je imala porast – za 25% – u broju smrtnih slučajeva pešaka.
„Ne samo da je hodanje manje bezbedno u SAD, trendovi u bezbednosti hodanja idu u pogrešnom pravcu“, rekao je Buehler.
Drugi nalazi studije uključuju stope hodanja koje su najveće za kratka putovanja, žene imaju veću stopu hodanja od muškaraca, a stope hodanja generalno opadaju kako se nivoi prihoda povećavaju. Sjedinjene Američke Države su takođe predvodnik u ovoj potonjoj kategoriji. Amerikanci su jedina grupa u kojoj je najviša kategorija prihoda hodala više od srednje klase. Istraživači kažu da je to verovatno zbog gentrifikacije mnogih centralnih gradskih oblasti od 2000. godine, gde je hodanje bezbedno i zgodno.
Buehler je rekao da SAD imaju dugu istoriju stvaranja politika koje promovišu vožnju uz ograničavanje pešaka.
„SAD su izmislile termin ‘jaivalking’, on ne postoji u većini drugih jezika“, rekao je Buehler. „Istorija je zaista fascinantna jer su kasnih 1890-ih i ranih 1900-ih pešaci bili svuda na ulicama, ali je automobilima bio potreban taj prostor, tako da su sa svim ovim kampanjama nekako izvukli pešake sa ulica. I bili su uspešni, naravno. , jer niko danas ne bi rekao da je ulica bezbedno mesto za pešake“.
I taj način razmišljanja je vodio veći deo infrastrukturnog planiranja u zemlji kako je ono raslo tokom prošlog veka.
„Dizajnirali smo naše zajednice oko automobila, a mnoge naše inženjerske smernice za puteve su napravljene da olakšaju kretanje automobila“, rekao je „Dizajneri puteva ne žele da odlažu vozila i, pogodite šta, pogodnosti pogodne za pešake poput pešačkih prelaza usporavaju automobile. Ne radi se toliko o tome da su smernice namerno protiv hodanja, da su za vožnju, ali u isto vreme čine hodanje manje privlačnim.“
Na osnovu uspeha drugih zemalja, studija sugeriše korake koje bi vlade mogle da preduzmu za promovisanje bezbednog hodanja.
Potrebna je kulturna promena koja bolje daje prioritet pešacima tokom procesa planiranja kolovoza. Ovo bi moglo da uključi ugradnju mreže jasno obeleženih, dobro osvetljenih trotoara i pešačkih prelaza i bezbednosnih ostrva ugrađenih u uglove raskrsnica i medijana, kao i ponovno promišljanje postavljanja puteva i smanjenje naglaska na projektovanju brzine.
„Mi u SAD manje hodamo iako postoji veliki broj putovanja koja bi bila dovoljno kratka“, rekao je Buehler. „Na primer, severni Nju Džersi ima otprilike gustinu naseljenosti Holandije, ali je planirano za automobile. Tako da preko puta možete da vidite svoje odredište, ali pošto između postoji put sa šest traka bez pešačkog prelaza, veoma je opasno ili nemoguće doći tamo“.
Zajedno sa dizajnom ulica koji je pogodniji za pešake, razmišljanje o stvaranju zajednica koje se mogu šetati trebalo bi da uključi rekonstrukciju zakona i propisa o zoniranju kako bi se omogućilo više prostora za mešovitu upotrebu.
„Upotreba zemljišta je zaista važna“, rekao je Buehler. „Ako nastavimo da definišemo kvartove kao mesta bez prodavnica na uglu, dnevnih boravaka, lekarskih ordinacija i stvari koje su nam svakodnevno potrebne, teramo ljude da voze jer će udaljenost biti duga i zaista neće biti izbora.
Niže granice brzine, koje sprovode i policija i saobraćajne kamere, kao i pooštreni zakoni koji se odnose na vožnju u pijanom stanju i ometajuću vožnju mogli bi u velikoj meri doprineti bezbednosti i vozača i šetača. Takođe je potrebna revizija zakona i njihova primena kako bi se vozači odgovornije postavili.
„Ako pešaka udari, često krivimo žrtvu“, rekao je Buehler. „Moramo da stavimo odgovornost da to izbegavamo na ljude koji upravljaju mašinama od dve tone, a ne na ljude koji hodaju i nemaju nikakvu fizičku zaštitu oko sebe.
Mnoge zemlje sa sigurnijim stopama hodanja takođe imaju restriktivnije propise o vožnji. Slični napori, kombinovani sa proaktivnijim obrazovnim programima koji se odnose na pešačenje i vožnju za mlade, mogli bi u velikoj meri povećati ukupnu bezbednost obe aktivnosti.
„Jedan od najopasnijih poslova u SAD je čuvar prelaza“, rekao je Buehler. „Tako da je veoma opasno, čak i oko škola, da deca pešače do škole. Kao rezultat toga, roditelji odlučuju da ih voze do škole, a onda se oko tih škola vozi još više automobila.“
Pošto toplije vreme hodanje čini privlačnijim, ono takođe pruža priliku da igra ključnu ulogu u tome da zajednice budu bezbednije za pešačenje.
„Ljudi koji su svakodnevno napolju i šetaju, znaju za opasne situacije, znaju za karike koje nedostaju na trotoaru, znaju za saobraćajnu signalizaciju koja ne radi“, rekao je Buehler. „Moraju da razgovaraju sa svojim lokalnim političarima, svojim gradskim i gradskim inženjerima, jer ono što iznova nalazimo je da ti ljudi zapravo ne znaju šta je tamo.“
