Pre invazije ruskog predsednika Vladimira Putina na Ukrajinu, Evropa je nabavljala veliku količinu prirodnog gasa iz Rusije. Ali kao rezultat sankcija EU Rusiji, ove ponude više nema. Evropske zemlje su se trudile da pronađu i obezbede nove dobavljače. Ali ako i rat i ove sankcije potraju do sledeće zime, gas će ostati u nedostatku – posebno ako je sledeća zima hladna i ljudima je potrebno mnogo gasa za grejanje.
Postoji jasna mogućnost da će nedostatak gasa značiti da domovi neće biti zagrejani i da će primorati industriju da zaustavi proizvodnju. Kao rezultat toga, neke zemlje bi mogle biti u iskušenju da daju prioritet potrebama svojih građana i privrede u odnosu na pokazivanje solidarnosti sa drugim zemljama.
Ali kako bi se pokazali efekti takvog sebičnog ponašanja? I koliko bi takav scenario bio udaljen od pokazivanja solidarnosti? Istraživači u grupi Giovannija Sansavinija, profesora inženjerstva pouzdanosti i rizika na ETH Cirihu, ispitali su ovo koristeći modelske proračune. Jedan od ključnih nalaza studije je da je solidarna saradnja vredna truda. U najmanju ruku, to bi omogućilo evropskim zemljama da spreče drastično i nevoljno smanjenje potražnje za energijom.
Saradnja u solidarnosti znači da zemlje pomažu jedna drugoj kada nedostaje gasa i potpisuju bilateralne sporazume u tom smislu. To bi podrazumevalo da zemlja dobrovoljno smanji svoju potražnju za energijom kako bi snabdevala gasom druge zemlje ako im očajnički zatreba. U Evropi je do danas postignuto samo osam takvih sporazuma.
Alternativa saradnji u solidarnosti je sebično delovanje. Nekoliko centralnoevropskih zemalja, poput Nemačke, Belgije i Holandije, bilo bi bolje da se ponašaju sebično jer bi tada imale više gasa na raspolaganju. Međutim, to bi izazvalo nestašice u drugim zemljama. Najteže bi bile pogođene zemlje duž istočne ivice Evrope: od Finske dole preko baltičkih država do Balkana.
Glavni razlog za sve ovo je taj što je nestanak Rusije kao dobavljača izazvao fundamentalnu promenu u evropskim kanalima snabdevanja. Rusija je snabdevala zemlje istočne Evrope, kao i Finsku. Iako Finska deli granicu sa Norveškom, velikim proizvođačem prirodnog gasa, ne postoji gasovod između ove dve nordijske zemlje.
Evropa sada svoje potrebe za ruskim gasom uglavnom nadoknađuje tečnim prirodnim gasom (LNG), koji stiže morskim putem uglavnom iz SAD, Katara i Nigerije. Većina luka za rukovanje LNG nalazi se na Atlantiku i Sredozemnom moru, pri čemu je Španija najveća zona transfera. Proizvodnja u Norveškoj je i dalje visoka, kao i uvoz iz Alžira, koji u Evropu stiže cevovodima do Španije i Italije.
Drugim rečima, sada su zemlje zapadne Evrope te koje služe kao kapija za gas na kontinentu. A zemlje na istoku i jugoistoku odjednom se nađu na kraju lanca snabdevanja.
„Nevolja je u tome što evropska gasna infrastruktura nije dizajnirana za takvu promenu“, kaže Paolo Gabrijeli, viši istraživač u Sansavinijevoj grupi i koautor studije. Prekogranični gasovodi rade maksimalnim kapacitetom, posebno u jugoistočnoj Evropi. „Zbog toga je jugoistočna Evropa posebno ranjiva na nestašicu gasa i oslanja se na sporazume sa drugim zemljama. Gabrijeli dodaje da se postojeća uska grla mogu otkloniti dodatnim ulaganjima u gasnu infrastrukturu.
Na osnovu svojih rezultata, istraživači pozivaju kreatore politike da koordiniraju distribuciju i potrošnju gasa na međunarodnom nivou. Štaviše, privatnim licima i kompanijama širom Evrope moraju se dati veći podsticaji da izvrše izmereno smanjenje potrošnje gasa gde god je to moguće — čak i kada nema akutne nestašice. Ovo bi pomoglo da skladište gasa bude što je moguće punije kako bi se pripremilo za hladnu zimu.
„Dobrovoljno smanjenje potražnje za ravnomernu raspodelu tereta je daleko manje bolno od prisiljavanja zemlje da masovno smanji svoju potražnju jer nema raspoložive energije“, kaže Jacob Mannhardt, doktorant u Sansaviniovoj grupi i glavni autor studije. „Međunarodna saradnja zajedno sa predviđanjem uštede energije je najefikasniji način za sprečavanje teške energetske krize.“
U svojoj studiji, istraživači ETH analizirali su ceo energetski sistem gledajući ne samo na gas, već i na druge izvore energije i električnu mrežu. Ovo im je omogućilo da izračunaju da bi gašenje gasnih elektrana i umesto toga proizvodnja više električne energije putem uglja nadoknadilo 15 odsto jaza u snabdevanju koji ostavlja ruski prirodni gas. Loša strana bi bila klimatska šteta: sam takav potez bi pokrenuo povećanje emisije gasova staklene bašte za 5 odsto u sektoru električne energije i grejanja.
„Pokazujemo da je diverzifikacija u snabdevanju prirodnim gasom, a posebno uvoz LNG-a, stabilizovala snabdevanje Evrope gasom“, kaže Gabrijeli. „Ali Evropa mora da nauči lekciju iz ove energetske krize, naime da je opasno zavisiti od stranih zemalja u snabdevanju energijom. Prelazak na drugog stranog snabdevača samo pomera zavisnost.“
Da bi se izbeglo oštećenje klime i jednostavno stvaranje novih zavisnosti, istraživači preporučuju da se trenutni zamah usmeri u ulaganje u domaće snabdevanje energijom, širenje obnovljivih tehnologija, ulaganje napora u elektrifikaciju i obezbeđivanje trgovine električnom energijom širom Evrope.
Rad je objavljen u časopisu iScience.
