Dijetalna pića često sadrže mešavinu nenutritivnih zaslađivača koji takođe ulaze u krvotok nakon konzumiranja. Kao što pokazuje nova pilot studija, čak i nivoi saharina, acesulfama-K i ciklamata u ishrani dovoljni su da moduliraju stopu kopiranja različitih gena u belim krvnim zrncima.
„Naši podaci sugerišu da ova modulacija senzibilizira imune ćelije na određene imunološke stimuluse“, kaže Ditmar Krautvurst sa Lajbnicovog instituta za biologiju prehrambenih sistema na Tehničkom univerzitetu u Minhenu. On dodaje: „Slično, oni takođe sugerišu da receptori ukusa mogu delovati kao senzori zaslađivača ćelijskog imunog sistema.“
Nehranljivi zaslađivači su zaslađivači koji imaju veoma veliku moć zaslađivanja, ali malo ili nimalo doprinose unosu energije. Oni igraju važnu ulogu ne samo u SAD, već iu Nemačkoj – posebno među ljudima koji vole slatkiše, ali žele da smanje kalorije i šećer.
Međutim, zaslađivači ne utiču samo na čulo ukusa u ustima. Nedavne studije sugerišu da oni takođe utiču na ljudski imuni sistem, iako su osnovni molekularni odnosi još uvek slabo shvaćeni. Da bi doprineo njihovom pojašnjenju, tim Ditmara Krautvursta je bio uključen u pilot studiju sa deset zdravih ispitanika u okviru saradnje sa ZIEL—Institutom za hranu i zdravlje na Tehničkom univerzitetu u Minhenu.
Na početku studije, učesnici su morali da piju 10,7 ml rastvora zaslađivača po kg svoje telesne težine. Rešenje je sadržalo mešavinu tipičnu za piće od pribl. 76 mg saharina, 228 mg ciklamata i 53 mg acesulfama-K po litru. Pretvoreno u osobu od 70 kg, ovo je rezultiralo zapreminom pića od približno 0,75 litara. Potrošene količine saharina, ciklamata i acesulfama K odgovarale su približno 16%, 35% i 6%, respektivno, prihvatljivog dnevnog unosa zaslađivača prema Evropskoj agenciji za bezbednost hrane (EFSA).
Naknadna analiza krvi pokazala je da su četiri sata nakon ispijanja test rastvora koncentracije zaslađivača u krvi bile najveće. Tim je stoga istraživao, s jedne strane, kako maksimalne koncentracije određenih zaslađivača deluju in vitro na bela krvna zrnca, koja služe odbrani bakterija. S druge strane, tim je analizirao ek vivo imune ćelije uzete iz krvi ispitanika pre i posle intervencije.
I in vitro i in vivo, primena zaslađivača je povećala stopu kopiranja gena koji sadrže nacrt receptora ukusa koji takođe obično reaguju na zaslađivače u ustima. Pored toga, zaslađivači su modulirali profil kopije gena koji kodiraju regulatorne proteine imunog sistema. Prema timu, ovo ne mora nužno dovesti do izmenjenih funkcija ćelija. Ipak, dalji rezultati studije sugerišu da modulisani transkripcioni profil pomera ćelije u stanje koje čini da su najmanje izolovane imune ćelije osetljivije na bakterijski stimulus u prisustvu tri zaslađivača.
„Naši rezultati sugerišu da čak i prosečan unos nenutritivnog zaslađivača može uticati na imune ćelije u krvi. Naravno, u ovoj fazi ne možemo reći da li je to dobro ili loše za zdravlje. Potrebna su dalja istraživanja o tome. Međutim, možemo zaključiti iz naših rezultata hipotezu da receptori ukusa služe kao senzori za stimulanse vezane za hranu ne samo u ustima, već i na imunim ćelijama“, objašnjava Ditmar Krautvurst.
Rad je objavljen u časopisu Nutrients.
