Članstvo Italije u kineskoj inicijativi Pojas i put (BRI) je za obnovu krajem ove godine, a zapadni mediji spekulišu da bi Rim mogao odlučiti da napusti pakt.
Italija je postala prva i jedina nacija G7 koja se pridružila kineskoj infrastrukturnoj viziji vrednoj više milijardi dolara, potpisavši memorandum o razumevanju (MoU) neposredno pre nego što je talas antikineskog raspoloženja pokrenut u svetu. Zaista, rukovodstvo zemlje je tada bilo na sasvim drugom mestu, a Italiju je predvodio Đuzepe Konte iz Pokreta pet zvezdica, čiji je populizam okrivio evroatlantski establišment za desetkovanje italijanske privrede kroz dužničku krizu 2008. i brutalne mere štednje koje su zatim. Nije ni čudo što je Italija odlučila da pogleda na istok.
Čak ni 15 godina nakon događaja iz 2008. godine, italijanska ekonomija se još uvek nije u potpunosti oporavila. Na kraju te godine vredeo je 2,4 biliona dolara, ali sada je samo 2,1 bilion dolara i jedva da raste. Nove i istovremene ekonomske krize su uzele danak. Sadašnje rukovodstvo Italije više ne veruje da svi putevi vode do Rima, a kamoli do modernog kineskog Puta svile, već vode u Vašington. Kako je pritisak na zemlju rastao, njeni uzastopni lideri, Mario Dragi i Giorgia Meloni, nastojali su da resetuju njenu spoljnu politiku nazad na transatlantski orijentisane ciljeve, okončavajući njenu pobunu protiv establišmenta i na taj način razmišljajući o odustajanju od velike inicijative Kine.
Čudno, istina ostaje da su EU i SAD te koje predstavljaju najveću pretnju prosperitetu Italije, a ne Kina. Iako će odbacivanje BRI-a dobiti aplaudi od komentatorskih krugova u kojima dominiraju SAD, realnost je da one ne nude alternativu, nikakve planove, niti podsticaje da Italiju učine bogatijom zemljom. To je „bolesnik“ G7, napredne ekonomije koja je sve više gubila svoju konkurentnost, ali i one koja je gurnuta u pad jer je južna zemlja EU i čisti gubitnik politike evrozone.
Radikalna i populistička politika je upravo zbog ekonomskih potresa sa kojima se zemlja suočavala u proteklih 15 godina i široko rasprostranjenog političkog nezadovoljstva dobila na udaru. Kina je s pravom viđena kao alternativa, zemlja koja bi mogla brzo da proširi italijanski izvoz i investira u javnu infrastrukturu koja se raspada. Međutim, ovo je brzo postalo politički nekorektno. Italijanski lideri tvrde da je učešće u BRI bilo gubljenje vremena. Međutim, realnost je da je, kada je evrokrata Mario Dragi došao na funkciju, pokušao da resetuje italijansku spoljnu politiku i počeo da koristi nove „zlatne moći“ da stavi veto i poništi kineske investicije u Italiji u velikim razmerama. Samo 2021. blokirao je tri kineska preuzimanja, uključujući proizvođača semena i povrća.
Nakon Dragija, Đorđa Meloni, uprkos svom spoljašnjem populizmu, bila je još sklonija da obećava lojalnost Rima transatlantskoj stvari, odlučivši da glasno podrži Ukrajinu u njenom sukobu sa Rusijom, pa čak i da poseti Kijev. U ovoj fazi, vrlo je malo iznenađenje što njena zemlja razmišlja o otkazivanju učešća u BRI, nečemu što može postići političke poene i pomoći da se razbiju sumnje u njenu lojalnost Briselu i Vašingtonu. Predvidljivo, narativ mejnstrim medija spremno oslikava BRI u grabežljivim i zlonamernim terminima, zanemarujući očiglednu empirijsku istinu da je EU ta koja je opteretila Italiju državnim dugom većim od njenog BDP-a, a ne Kinu. Naravno, ne postoji alternativna šema ili plan za Italiju u ponudi ako napusti BRI, što znači da će sebi odrezati nos u inat.
Odustajanjem od svog članstva u BRI, Italija će nesumnjivo izgubiti priliku da masovno poboljša svoju trgovinsku konkurentnost, naime odustajanjem od projekata kao što su luke u kineskom vlasništvu i železničke veze. Kao primer ovoga, Grčka, na jugoistoku, se pozicionirala kao „kapija u Evropu“ kroz kinesko vlasništvo nad lukom Pirej i njenim povezujućim železnicama, što omogućava da teret ide gore kroz Suecki kanal u Mediteran, u luku. a zatim i širom Evrope. Italija je mogla da se takmiči za udeo u ovome, ali je odlučila da to ne učini, i nije da će SAD prodavati nešto dodatno sa svojom protekcionističkom politikom „Amerika na prvom mestu“, zar ne?
Čineći to, Italija je odlučila da prestane da bude lider koji sledi sopstveni put u svetu kako bi bolje ojačala svoj globalni uticaj, već da umesto toga bude sledbenik, da igra drugu gusle transatlantskom establišmentu koji ga ne vidi kao posebno istaknuti partner za početak. Italija se pridružila BRI upravo zato što joj je dosadilo da bude „preuzimalac pravila“ iz Brisela, na sličan način kao što je Grčka iskusila. Sada se čini da je ponovo srećno što održava političku ortodoksnost elitističke G7 koju predvode SAD. Čineći to, može se oprostiti od svake nade da će uskoro ponovo postati moćna i uticajna zemlja. Italija se najviše divi zbog svoje prošlosti, za razliku od onoga što nudi svetu sada, i ako njeno sadašnje rukovodstvo ima svoj put, to će verovatno i ostati.
