Navike su kao prečice za naš mozak. Jednom kada steknemo naviku – recimo, vezivanje pojasa kad god uđemo u auto – ponašanje postaje gotovo automatsko u pravom kontekstu. Ali stvaranje navika nije uvek blagodat. Prema novoj studiji istraživača i saradnika Stanford Medicine, ista nervna kola koja nam pomažu da se zakopčamo su u osnovi poremećaja prejedanja.
Koristeći snimanje mozga, istraživači su uočili razlike u neuronskim krugovima koji promovišu formiranje navika kod ljudi sa poremećajima u prejedanju, što uključuje konzumiranje prevelikih količina hrane u kratkom vremenskom periodu. Razlike su bile izraženije kod onih sa težim poremećajima. Uobičajeni element ovih stanja, kažu istraživači, mogao bi biti deo razloga što ih je tako teško lečiti.
„Navika je naučena asocijacija. Možda je u početku ponašanje počelo da postiže cilj, ali na kraju ste to uradili toliko puta da radite akciju ne razmišljajući o ishodu“, rekao je Alan Vang, student medicine na Stanfordu. Medicinski fakultet i glavni autor studije, koja je objavljena 29. marta u Science Translational Medicine.
„Zanimalo nas je da li formiranje navika u mozgu može biti uključeno u komplikovano ponašanje kao što je prejedanje“, rekao je Vang.
Čini se da poremećaji prejedanja imaju obeležja navika. Epizode mogu biti pokrenute kontekstom, bilo spoljašnjim, poput mirisa hrane ili primamljive reklame, ili unutrašnjim, poput osećanja tuge ili frustracije. Ljudi sa ovim poremećajima takođe prijavljuju da osećaju gubitak kontrole nad ponašanjem, što se dešava u neprilagođenim navikama u rasponu od grizenja noktiju do zavisnosti od droga.
Međutim, nije bilo poznato da li ovi poremećaji potiču iz neuronskog kola navika.
Da bi saznali, istraživači su prvo analizirali MR skeniranje iz projekta Human Connectome, velikog poduhvata, sponzorisanog od strane Nacionalnog instituta za zdravlje, da mapiraju moždane krugove koji su u osnovi ljudskog ponašanja. Fokusirali su se na regiju zvanu striatum, koja je ranije bila uključena u navike, i određeni deo striatuma nazvan senzomotorni putamen, koji se povezuje sa regionima mozga koji upravljaju senzacijom i pokretom. Na osnovu ovih veza, oni su pretpostavili da bi senzomotorni putamen bio ključan za uobičajeno ponašanje.
Zatim su istraživači prikupili fMRI podatke, koji mere moždanu aktivnost, od 34 osobe kojima je dijagnostikovan poremećaj prejedanja i od 22 zdrave kontrole. Svi učesnici su bili žene. Odgovarali su na pitanja o učestalosti njihovih pijanstva i da li su ih pokretali spoljni ili unutrašnji faktori.
U poređenju sa zdravim kontrolama, ljudi sa poremećajima u prejedanju imali su značajne razlike u neuronskim vezama senzomotornog putamena sa nekoliko regiona mozga – potvrđujući hipotezu istraživača. Imali su jače veze sa motornim korteksom, koji je uključen u kretanje, i orbitofrontalnim korteksom, koji je uključen u procenu vrednosti nagrade, kao što je ukus hrane. Imali su slabiju vezu sa prednjim cingularnim korteksom, koji reguliše samokontrolu.
Obim odstupanja odražavao je ozbiljnost njihovog poremećaja, bez obzira da li su prejedanja bila spoljašnja ili interna.
„Možda je došlo do gubitka samoregulacije ovog ponašanja“, rekao je Vang. „Istovremeno, postoji povećana snaga kola uključenih u motoričko ponašanje prejedanja.“
Dalje studije imidžinga su otkrile da su pacijenti sa više izmenjenim krugom navika takođe imali manje vezivanja za dopamin, ili osetljivosti na dopamin, u ovim regionima mozga. To nagoveštava mehanizam koji leži u osnovi ovih abnormalnosti: senzomotorni putamen koristi dopamin, neurotransmiter, da komunicira sa korteksom, tako da promene u osetljivosti na dopamin mogu promeniti ove veze, rekao je Vang. A smanjena osetljivost na dopamin može biti rezultat produženog visokog nivoa dopamina tokom ponovljenog izlaganja nagrađujućim stimulusima.
„Naši nalazi sugerišu da što su ovi pacijenti bili više izloženi dopaminu u kontekstu prejedanja, to je više izmenjena njihova ukupna povezanost kruga navika“, rekao je on.
Verovatno je da je sklop navika takođe faktor zavisnosti i drugih psihijatrijskih poremećaja, rekao je Vang. Razumevanje kako se neuronske veze pokvare u ovim uslovima moglo bi da vodi ciljane terapije, kao što je duboka moždana stimulacija, koja koristi električne struje primenjene na mozak da bi promenila neuronsku aktivnost.
„Mislim da postoji i određena mentalna korist za pacijente u mogućnosti da preformulišu ova ponašanja kao ukorenjena u navici“, rekao je Vang. „Poremećaji u ishrani nisu krivica njihove ličnosti. Oni su povezani sa fizičkim promenama u mozgu.“
Otvoreno je pitanje da li su ljudi sa poremećajem prejedanja skloniji drugim navikama, dobrim ili lošim. Ali zanimljivo je razmišljati o tome“, rekao je on.
