Australijski naučnici započeli su vakcinaciju divljih koala protiv klamidije u ambicioznom terenskom ispitivanju u Novom Južnom Velsu.
Cilj je da se testira metoda za zaštitu voljenih torbara od široko rasprostranjene bolesti koja uzrokuje slepilo, neplodnost i smrt.
„To ubija koale jer se toliko razbole da ne mogu da se popnu na drveće da bi dobile hranu, ili da pobegnu od predatora, a ženke mogu da postanu neplodne“, rekao je Semjuel Filips, mikrobiolog sa Univerziteta Sunšajn Koast koji je pomogao u razvoju vakcine.
Početni cilj naučnika je da uhvate, vakcinišu i nadgledaju oko polovine populacije koala u regionu Northern Rivers u Novom Južnom Velsu – što znači vakcinisanje oko 50 životinja.
Bezbednost i efikasnost jednokratne vakcine, koja je dizajnirana posebno za koale, prethodno je testirana vakcinacijom nekoliko stotina koala dovedenih u centre za spasavanje divljih životinja za druge nevolje.
Sada naučnici žele da razumeju uticaj vakcinacije populacije divljih koala. „Želimo da procenimo koji procenat koala treba da vakcinišemo da bismo značajno smanjili infekciju i bolest“, rekao je Filips.
Prve koale su uhvaćene i vakcinisane u martu, a očekuje se da će trud trajati oko tri meseca.
Istraživači koriste dvogled da uoče koale na drveću eukaliptusa, a zatim prave kružne ograde oko baza drveća sa vratima koja vode u kaveze. Posle nekoliko sati ili dana, koale će na kraju sići sa jednog drveta da traže ukusno lišće na drugom i odlutaće u bezopasne zamke.
„Teško je pobrkati koalu sa bilo kojom drugom životinjom — prilično ih je lako uočiti“, rekla je Džodi Vejkman, veterinarska i klinička direktorka u Friends of the Koala, neprofitnoj organizaciji koja vodi bolnicu za divlje životinje u koju se dovoze koale vakcinacija.
Nakon pregleda kako bi se uverili da su životinje u dobrom stanju, istraživači daju anesteziju i injekcije vakcine, a zatim ih drže pod nadzorom 24 sata nakon što se probude, kako bi potvrdili da nema neočekivanih neželjenih efekata, rekao je Vejkman.
Cilj je vakcinisati zdrave koale kako bi se sprečilo da se zaraze hlamidijom.
Pre puštanja na slobodu, istraživači obeležavaju koale malo ružičaste boje na leđima, kako bi se osiguralo da iste životinje ne budu uhvaćene dvaput.
Kada je 9. marta prva vakcinisana koala vraćena u svoje stanište, naučnici su njen kavez postavili u podnožje drveta i otvorili vrata. Brzo je izronila i zakačila stablo drveta.
Koale su legendarni australijski torbari, poput vombata i kengura. Većinu vremena provode jedući i spavajući u drveću eukaliptusa, a njihove šape imaju dva suprotna palca koja im pomažu da se hvataju i penju na stabla.
Populacija divljih koala u Australiji naglo je opala u poslednje dve decenije.
Prošlog februara, savezna vlada Australije proglasila je koale „ugroženim“ u istočnim regionima Novog Južnog Velsa, Kvinslenda i Teritorije glavnog grada Australije.
Suočene sa složenim prijetnjama od bolesti, gubitka staništa i sudara na putevima, koale bi mogle izumrijeti do 2050. godine, prema procjeni vlade Novog Južnog Velsa za 2020.
Oko polovine divljih koala u Kvinslendu već je zaraženo hlamidijom, procenjuju naučnici.
Odlučujući da se vakcinišu, naučnici balansiraju između rizika uznemiravanja životinja i opasnosti od širenja bolesti. Suđenje je odobrilo više vladinih tela, uključujući australijsko odeljenje za poljoprivredu i odeljenje za planiranje i životnu sredinu Novog Južnog Velsa.
Poreklo hlamidije kod koala nije potvrđeno, ali naučnici veruju da je verovatno da su torbari u početku dobili bolest usled izlaganja izmetu zaraženih ovaca i goveda. Zatim se širi polnim putem ili prenosi sa majke na potomstvo.
Dok se ljudi i stoka zaraženi bakterijom koja izaziva hlamidiju mogu lečiti antibioticima, za koale to nije tako jednostavno.
„Složeni“ mikrobi u stomaku koala su dizajnirani da neutrališu toksine u listovima eukaliptusa koji su njihov glavni izvor hrane, rekao je Metju Krauter, biolog za zaštitu prirode sa Univerziteta u Sidneju. Ali njihovi digestivni sistemi takođe mogu da neutrališu neke lekove, tako da „to znači da ne reaguju dobro na lečenje antibioticima“, rekao je on.
Krouter prati populaciju koala u severnom Novom Južnom Velsu više od jedne decenije. U 2008. godini, 10% tamo testiranih životinja bilo je zaraženo hlamidijom. Danas je ta stopa 80%.
„Bilo je razorno – plodnost je veoma, veoma niska“, rekao je on. „Jedva da vidite bebu.“
Ostale pretnje sa kojima se koale suočavaju – uključujući uništavanje staništa usled čišćenja zemljišta i šumskih požara izazvanih klimom – mogu povećati njihov nivo stresa, oslabiti njihov imuni sistem i učiniti ih podložnijim bolestima uključujući hlamidiju, rekao je Krouter.
Rebeka Džonson, sada glavni naučnik u Nacionalnom muzeju prirodne istorije Smithsonian u Vašingtonu, ranije je vodila Konzorcijum za genom koale u Australiji. Rekla je da je gledanje efekata bolesti izbliza bilo srceparajuće.
Obdukcija jedne koale sa uznapredovalom hlamidijom koja je eutanazirana otkrila je „jajnike potpuno obložene cistama“ i „creva puna tvrdih grudvica hrane, dokaz da nije mogla pravilno da svari hranu“, priseća se Džonson. „Očigledno je bila neplodna i bolovala.
Postoji samo nekoliko drugih primera širom sveta da naučnici pokušavaju da uhvate i inokuliraju ugrožene divlje životinje radi očuvanja. Naučnici su 2016. počeli da vakcinišu havajske foke protiv smrtonosnog soja morbilivirusa. Pre dve i po godine, biolozi u Brazilu su počeli da vakcinišu tamarine zlatnog lava protiv žute groznice.
„Vakcinacija za divlje životinje još uvek nije rutinska“, rekao je Džejkob Negrej, biolog sa Medicinskog fakulteta Univerziteta Vejk Forest. „Ali da li ga treba češće koristiti, to je fundamentalno pitanje sa kojim se biolozi za zaštitu trenutno stvarno prepiru.“
Smitsonijan Džonson je rekao da će koristi verovatno biti veće od rizika za koale. „Vakcinacija je izuzetno intenzivna stvar. Koale žive visoko na drveću“, rekla je ona.
„Ali pošto su efekti hlamidije tako iscrpljujući, mislim da je potpuno vredno toga.“