U subotu uveče početkom marta 2021. godine, predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, pojavio se uživo na televiziji, sedeći za dugim drvenim stolomu društvu predsednice vlade zemlje i ministrom unutrašnjih poslova. Vučić je rekao da ima važnu objavu u vezi sa hapšenjem podzemne bande odgovorne za više ubistava. Ministar unutrašnjih poslova upozorio je gledaoce da udalje decu od televizora. Niz slika se pojavio na ekranu iza njega: odsečena glava, telo bez glave, torzo. Vučić je govorio polako, često praveći pauze i zamišljeno gledajući u sto ispred sebe, blago pogrbljen u svojih 6 stopa i 6 inča visine. Hvalio je policiju i obaveštajne agente koji su istraživali bandu; i sami su jedva izbegli smrt, rekao je.
To je bio šokantan prikaz, čak i u zemlji poput Srbije, gde mnogi odrasli imaju bolne uspomene na jugoslovenske ratove devedesetih godina prošlog veka i njihove zločine. Ali konferencija za novinare bila je samo početak kampanje jezivih otkrića. U nedeljama nakon hapšenja u februaru, novi detalji su počeli da procuravaju u štampi. Navodno je banda svoje žrtve mamilila u „kuću strave“ u jednom beogradskom predgrađu, gde su ih mučili, raskomadali, hranili kroz industrijski mlin za meso i ponekad bacali u Dunav.
Priča je zaintrigirala Srbe, i ne samo zbog krvavih slika. Vođa bande bio je snažan navijač fudbala i trgovac kokainom po imenu Veljko Belivuk, nadimka Nevolja, već poznat lik u Beogradu. Ranije je bio optužen za ubistvo i niz drugih ozbiljnih zločina, ali nikada nije proveo mnogo vremena u zatvoru. Govorkalo se da ima bliske odnose sa srpskom policijom i obaveštajnim službama. On i njegovi ljudi fotografisani su u društvu moćnih ljudi, uključujući i predsednikovog sina, Danila Vučića.
Nakon konferencije za novinare, Belivuk je izneo svoju stranu priče na zatvorenom sudskom ročištu. Rekao je da je njegova banda organizovana „za potrebe i po nalogu Aleksandra Vučića“, prema sudskim transkriptima. Opisao je neke tajne poslove koje je banda navodno obavljala za vladu, poput zastrašivanja političkih protivnika i sprečavanja navijača da na fudbalskim utakmicama skandiraju protiv Vučića – dragocena usluga u zemlji gde stadion može da stvori ili slomi predsednika. Belivuk je upozorio da će, ako Vučić „nastavi postupke protiv mene“, imati mnogo više toga da kaže.
Vučić je ljutito negirao bilo kakvu vezu sa ubicama. Ali činilo se da Belivukov slučaj shvata lično, ponekad sugerišući da je reč o zaveri protiv njega. U jednom čudnom televizijskom intervjuu nekoliko meseci nakon hapšenja, tvrdio je da su Belivukovi ljudi svoje žrtve pretvorili u „ljudske ćevape“ i poslali ih Belivukovom šefu, Radoju Zviceru. Gledajući u kameru i obraćajući se Zviceru, koji je i dalje u bekstvu, Vučić je izazvao. „Pozivam ga da me ubije“, rekao je. „Nemam problema s tim, jer je bolje biti pretvoren u mleveno meso nego dopustiti tim gadovima da vladaju Srbijom.“Kako se suđenje približavalo, počele su da izlaze činjenice o dugogodišnjim vezama između bande i raznih članova Vučićeve administracije, koji su je izgleda pratili, pomagali i štitili. Belivuk je ponekad izgledao kao predsednikov mračni dvojnik, čovek koji oličava kriminalnu podzemlje
države koja je postajala sve autokratskija tokom protekle decenije. Vučić, koji je predsednik od 2017. godine i koji ima kontrolu nad vladajućom strankom zemlje, dugo govori da želi da svoju zemlju – koja je još uvek među najsiromašnijima u Evropi – vodi ka većem prosperitetu i članstvu u Evropskoj uniji. Istovremeno, ispraznio je mnoge srpske demokratske institucije, a mafijaške bande često deluju nekažnjeno.
Belivukov slučaj, drugim rečima, nije samo crno-bela priča o odrubljivanju glava i kokainu. Gangsterizam koji je procvetao pod Vučićem, zajedno sa povremenim pretnjama Srbije da „štiti“ etničke Srbe u drugim delovima regiona, mogao bi na kraju da razotkrije sporazum koji je 1995. godine vratio mir na Balkan. Evropljani su vrlo svesni toga, kao i Vladimir Putin, koji ima sveže razloge da ih podeli i odvuče pažnju. Kremlj ima dugu istoriju podrške srpskim nacionalistima kao ugroženim slovenskim srodnim dušama i više motiva nego ikad – zahvaljujući ratu u Ukrajini – da izaziva nevolje na Balkanu.
Ali rizici za Evropu idu dublje od toga: Vučićev oblik etničkog šovinizma i demagogije odjekuje rečnikom svog saveznika Putina, a širenje neliberalne demokratije – koja već jača u delovima kontinenta – predstavlja podjednak, možda još zlokobniji rizik. Belivukov slučaj je otvorio prozor u sumornu moguću budućnost, jednu u kojoj Vučić podriva evropski projekat iznutra, gradeći državu u kojoj je demokratija fasada, a kriminalne bande se koriste za širenje straha. To bi samo po sebi bilo dovoljno uznemirujuće. Takođe, to se poklapa sa istom taktikom koju su koristili ljudi koji su Balkan gurnuli u katastrofalni rat pre tri decenije.
Do trenutka kada se Belivuk prvi put pojavio u javnoj sudnici prošlog oktobra, već je stekao određenu vrstu slave, njegov uspon i pad hronični su u beskrajnom nizu tabloidnih senzacija. Uveden je u sobu u lisicama, noseći belu polo majicu i farmerke. Njegovo lice bilo je meko i zaobljeno, gotovo anđeosko, sa velikim praznim očima. Uprkos svojoj veličini – on je veliki čovek sa masivnim gornjim delom tela – izgledao je čudno kao prevelika beba, kao da nasilje koje je trajalo ceo život nije ostavilo nikakav utisak na njega. On i još oko 30 optuženika, uglavnom snažnih muškaraca sa tetovažama i obrijanim glavama, izgledali su čudno opušteno, smejući se i razgovarajući, izbacujući poneku opuštenu uvredu jedan na drugog. Možda su očekivali da će ovo suđenje završiti kao većina njihovih prethodnih, sa proceduralnim greškama, pogrešnim dokazima i ranim oslobađanjem. Nakon nekoliko formalnosti, tužilac je zauzeo mesto da pročita optužnicu. Kada je opisao kako su Belivuk i njegov pomoćnik udarili žrtvu „u vrat sekirom i odsekli joj glavu“, čovek o kome je reč zevao je i gledao u plafon. Neki od njegovih kolega optuženika zadremali su.
Kada je Belivuk stupio na svedočenje, obema rukama je uhvatio govornicu i odmah prešao na stvar. Njegova banda, rekao je, bila je državni projekat od samog početka. Nabrajao je neke od usluga koje je pružila i čak opisao sastanak za koji tvrdi da ga je imao sa Vučićem u privatnoj kući u Beogradu, dajući adresu ulice, broj stana i ime vlasnika. Sastali su se tamo samo jednom, dodao je, „jer, kako je šef rekao, ako bi nas neko video ili snimio, to ne bi bilo dobro za njega.“
Vučić je odmah demantovao optužbe i čak ponudio da o njima razgovara sa istražiteljima i podvrgne se testu na poligrafu. Pravno, verovatno neće trpeti posledice suđenja. Nijedan viši zvaničnik nije optužen, a vrlo malo ih je čak i ispitano. Važnost Belivukovog slučaja leži negde drugde. Naterao je celu Srbiju da se suoči sa obiljem okolinskih dokaza da je Vučić dopustio kriminalcima da postanu praktično ruka države. Podrška koju su Belivuk i njegovi istomišljenici dobili od policije i Ministarstva unutrašnjih poslova u protekloj deceniji obilato je dokumentovana u sudskim iskazima, presretnutim telefonskim razgovorima i fotografijama.
Predlog da se sve to moglo dogoditi bez Vučićevog znanja izaziva smeh u Beogradu. Pre nego što je Vučić postao predsednik, bio je premijer, a pre desetak godina reorganizovao je sigurnosne službe Srbije. Sada ima gotovo potpunu kontrolu nad skoro svakim aspektom javnog života. Od parlamenta, preko sudova, do policije i poslovanja, prema Vučiću se odnose sa ulizivačkim poštovanjem; Srbi ga prelaze na sopstvenu opasnost. Zapravo, hapšenje Belivuka i njegove bande možda je jedna od retkih ključnih odluka u poslednjih nekoliko godina koju Vučić nije kontrolisao.
Veći deo dokaza u slučaju potiče od tima evropskih policijskih zvaničnika koji su na to slučajno naišli. Proveli su dve godine pokušavajući da dešifruju aplikaciju za slanje poruka preko telefona pod nazivom Sky-ECC, koja je bila omiljeno sredstvo trgovaca kokainom u kontejnerskim lukama severne Evrope. Kada su konačno provalili kod, otkrili su mnogo više od lokalnog lanca kokaina. Sa najmanje 70.000 korisnika, Sky se ispostavilo da je virtuelni kamen Roseta globalizovanom svetu organizovanog kriminala, sa grafičkim porukama i fotografijama koje trepere preko etra u zamamljivom nizu jezika i dijalekata. „To je kao da ste stajali ispred kuće u mraku, a sada ste ušli unutra i upalili svetla“, rekao mi je jedan zvaničnik iz Europola, policijske ruke Evropske unije.
Sky nije bila prva aplikacija koju su optužili organi reda zbog udovoljavanja narko-bosovima. Ali bila je najpopularnija i najdrskija. Kompanija, osnovana 2010. godine od strane preduzetnika iz Vankuvera u tehnološkom sektoru, hvalila se svojim četvoroslojnim šifrovanjem koje je bilo neprobojno; na kraju je zaradila stotine miliona dolara pre nego što su njeni izvršni direktori optuženi 2021. godine.
Ispostavilo se da su mnogi dokazi iz Sky-a bili iz Balkana, a posebno iz Srbije. Predaja tih podataka bila je „veoma osetljiva“, rekao mi je zvaničnik francuskog Ministarstva unutrašnjih poslova, zbog zabrinutosti da bi mogli biti procurili. Iako su srpski policajci na kraju uhapsili Belivuka i njegovu bandu, čini se da su to učinili nevoljko. Danima pre hapšenja, on i njegov glavni pomoćnik dobili su dozvolu da napuste zemlju i odu u susednu Crnu Goru, još jedno žarište trgovine drogom. Crnogorske vlasti su rekle da su osujetile pokušaj ubistva njih dvojice; crnogorski tužilac je lokalnim medijima rekao da su „određene bezbednosne strukture“ u Srbiji iza zavere, koja je možda smišljena kako bi se zaobišao problematičan sudski proces.
Tokom Vučićevih devet godina na vlasti, srpski fudbalski navijači – i kriminalne bande koje se s njima preklapaju – bili su upleteni u nestabilnu etničku politiku regiona i pomogli su podsticanje srpskih ustanka u drugim balkanskim zemljama. Neki od njih izjavljuju lojalnost Rusiji. Neki Srbi su se pridružili paravojnoj grupi Vagner, koja ima svoju istoriju angažovanja kriminalaca i objavila je videozapise na srpskom jeziku za regrutaciju za rat u Ukrajini. Iako je Vučić kritikovao grupu, Srbija ostaje vrsta pukotine između Rusije i Zapada. Sve to stavlja Vučića u poziciju izuzetne moći. U krizi, on bi mogao odlučiti da li će se Balkan kretati ka miru ili ponovnom uranjanju u nasilje.
Najvidljiviji rizici danas su usmereni na Kosovo, zemlju na jugu Srbije koja je etnički albanska, ali sadrži džepove sa većinskim srpskim stanovništvom, posebno na severu. Srpski lideri ostaju duboko nezadovoljni zbog otcjepljenja Kosova od Srbije nakon ratova u Jugoslaviji devedesetih godina prošlog veka i odbijaju priznati njegovu nezavisnost, koja je međunarodno uspostavljena 2008. godine. Scenarij koji drži zapadnoevropske lidere budnima tokom noći izgleda ovako: Vučić, citirajući pretnju srpskoj manjini, šalje trupe preko granice i anektira severno Kosovo. Srbi iz drugih delova regiona zatim napuštaju svoje domove ili zahtevaju dodatne promene granica. To bi moglo označiti kraj Dejtonskog sporazuma, pakta koji je izdejstvovao američki diplomata Richard Holbrooke, koji je okončao najgore borbe 1995. godine i precrtao mapu bivše Jugoslavije. To bi moglo izazvati još jedan rat. Čak i bez nasilja, slom Dejtonskog poretka podržava politiku etničke solidarnosti i autokratije širom Balkana.
Drugi scenario podrazumeva da Vučić prikriva svoje iredentističke namere sve dok Srbija ne bude primljena u EU. Ovaj scenario Trojanskog konja dobija na verodostojnosti delimično zbog mađarskog iliberalnog premijera Viktora Orbana, bliskog saveznika Vučića koji se gorljivo zalaže za prijem Srbije. Izgleda da se nada da bi Vučić mogao pomoći Mađarskoj, članici od 2004. godine, da usmeri evropski klub u populističkijem i manje demokratskom pravcu.
Iz svih ovih razloga, slučaj Belivuk bio je osetljiv za novinare. Pre nego što sam došao u Srbiju, rečeno mi je da će moji pozivi biti nadgledani, da ću biti praćen, možda čak i zaustavljen i ispitivan. Srpski novinari koji su mi uputili ova upozorenja sami su rutinski uznemiravani i prećeni i od strane kriminalaca i od strane BIA, srpske domaće obaveštajne agencije.
Siva zona između države i mafije u Srbiji je stvarna. Takođe je okružena spoljnim zidovima glasina i paranoje koje novinarima otežavaju posao. Mora da sam razgovarao sa desetak Srba čiji su sinovi ili muževi ili deca ubijeni pod mutnim okolnostima. Većina njih nije imala pojma ko su ubice, ali su imali složene priče o korumpiranim zvaničnicima, narko-baronima, trgovini oružjem i inkriminišućim fotografijama. Neki su angažovali privatne detektive. Svi su izgleda bili uvereni da se istina namerno krije od njih. Ipak, neki ljudi s kojima sam razgovarao očigledno su mi nešto prećutkivali. Proveo sam sat vremena razgovarajući s jednom udovicom čiji je muž bio među poklanima na fotografijama koje su pratile optužnicu protiv Belivukove bande. Bila je visoka i stroga, s dugom crnom kosom. Njena priča je bila dirljiva, ali kada sam počeo da postavljam pitanja o kriminalnoj prošlosti njenog muža – bio je u zatvoru zbog uloge u zloglasnoj bandi balkanskih lopova dragulja – njeni odgovori postali su hladni i jednosložni. Imala sam osećaj da mi je mogla ispričati mnogo zanimljiviju priču da nije bila zabrinuta zbog posledica saučesništva svog muža i možda svojih.
Vučić nije odgovoran za ovaj močvarni strah i endemsku kriminalnost. To je gotovo deo pejzaža na Balkanu, toliko da je sam naziv regiona vekovima korišćen od strane stranaca kao svojevrsna skraćenica za etničku mržnju i nasilje – „scena za egzotične trilere o korupciji, brzim ubistvima i lakim zločinima“, kako je napisao istoričar Mark Mazower. Ali Vučić ima dar demagoga za oživljavanje ponižavajućih stereotipa. Briljantno je iskoristio problem mafije u Srbiji, stvarajući okruženje u kojem zamućena linija između organizovanog kriminala i države ide u njegovu korist.
Nije slučajno što su i Vučić i Belivuk počeli u navijačkim grupama. Možda više nego igde drugde, fudbalski stadioni u Srbiji su mesta za moć u najsirovijem obliku, bazen za regrutaciju milicija i kriminalaca. Stadioni su bili žarište etničkog nacionalizma koji je uništio Jugoslaviju, a te nasilne emocije su oblikovale Vučića i njegove savremenike. Čak i danas, prilazak areni tokom večeri utakmice može se osećati kao ulazak u oluju s gromovima. Policajci su raspoređeni duž bulevara, a kako se približavate, tu su i timovi militarizovane policije s oklopima i štitovima. Navijači ponekad skandiraju uvrede koje podsećaju na one korišćene tokom kampanja etničkog čišćenja devedesetih godina. Loyalnost prema timovima poprima gotovo religijski intenzitet. Generalni direktor Crvene zvezde Beograd, najpopularnijeg tima u Srbiji, čuveno je rekao da Crvena zvezda „nije samo fudbalski tim, već ideologija, filozofija i nacionalni simbol. Crvena zvezda je čuvar srpskog identiteta i pravoslavne vere.“
Preminuli fudbalski navijači gledaju iz oslikanih murala širom Beograda, pored spomen-ploča, statua i drugih spomenika koji svedoče o njihovom statusu kao vrste vox populi. Navijači su bili među prvima koji su otišli u rat početkom devedesetih godina, a navijači su pružili mišić u pokretu za svrgavanje nacionalističkog silovatelja Slobodana Miloševića deceniju kasnije. Od tada su srpski političari strahovali od stadiona i pokušavali da zadrže navijače na svojoj strani.
Razgovor sa srpskim navijačima nije lak. Neki su opasni. Većina onih koje sam sreo bili su škrti na rečima i oprezni, bez sumnje delimično zbog slučaja Belivuk. Posle dve nedelje potrage, srpski kolega mi je pomogao da pronađem ono što sam tražio: čoveka koji je odrastao uz Vučića na stadionu i koji je bio spreman i sposoban da razgovara o njihovim zajedničkim počecima. Bio je to 46-godišnjak koji se i dalje naziva navijači, iako ima ženu i decu i retko se više upušta u tuče. Sastali smo se u baru daleko od njegovog kraja, kako ga ne bi prepoznali. Govorio je pod uslovom da ga ne identifikujem, pa ću ga nazvati B., njegovim početnim slovom.
Ima kompaktno telo i obrijanu glavu, i dok je prelazio preko bara, njegov pogled je bio tako direktan i neustrašiv da sam imao osećaj da me napada. Selismo se i naručismo piva. Brzo je govorio na engleskom, povremeno prelazeći na srpski kada ne bi mogao da pronađe pravu reč.
B. mi je rekao da je stadion bila retka zona slobode i anonimnosti u čvrsto kontrolisanoj komunističkoj državi Jugoslaviji. Takođe je bio mesto gde se, krajem osamdesetih godina, mogla videti zemlja kako se raspada iz dana u dan. Mladići su počeli da formiraju bande i donose bejzbol palice na utakmice, oponašajući članove uličnih bandi iz američkog filma iz 1979. „Ratnici“. Stariji navijači su rekli B. i njegovim prijateljima da pronađu sličnu grupu mladića koji podržavaju drugi glavni beogradski tim, Partizan, i izazovu ih na borbe „da vide ko je hrabar, a ko nije“. Ovaj kanal i dalje postoji, rekli su mi drugi beogradski navijači, a ponekad se inicijalima mora „prokvasiti“ drugog člana da bi napredovali u hijerarhiji pre nego što dobiju „misije“. To može uključivati vršenje zločina ili samo prebijanje određenog protivnika.
Svi mladi navijači na severnoj tribini bili su mladi nacionalisti, rekao je B., uključujući Vučića. Skandirano je „Srbija, ne Jugoslavija“, između ostalog. Nakon jedne utakmice 1988. godine, B. je rekao da su on i njegova grupa čuli za sukob između Srba i etničkih Albanaca. Otišli su „u lov“ za Albancima u Beogradu nakon utakmice, nadajući se da će razbiti neke prodavnice i naučiti Albance pameti. Završili su u uličnoj tuči. „Predsednik Vučić je bio i u tome“, rekao je B.
„I moram vam reći, sada mi se ne sviđa, ali bio je hrabar, hrabar u borbi.“ (Portparoli Vučića nisu odgovarali na ponovljene zahteve za komentar.)
Vučić je rekao da je bio na tribinama tokom legendarne fudbalske tuče iz 1990. godine, koja je ponekad opisana kao pravi početak balkanskih ratova. Dogodila se tokom utakmice između Crvene zvezde i Dinama Zagreb, i brzo se pretvorila u tuču koja je preplavila ceo stadion. Bilo je jasno da su navijači s obe strane spremni za bitku: kamenje je bilo nakupljeno na stadionu, spremno za bacanje. Decenijama kasnije, srpski mediji objavili su zamućene fotografije utakmice na kojima se vidi visok mladić, identifikovan kao Vučić, u gomili.
Do 1990. godine, nasilje je izmaklo kontroli. Bilo je hiljade mladih vandala koji su tražili nevolje, i, rekao je B., neko je morao „da smiri tu grupu, jer se Slobodan Milošević plašio njih.“
Tako je Milošević, koji je tada bio predsednik Jugoslavije, odabrao vođu za huligane. To je bio prvi put da politički lider stupi u takav odnos i postaviće presedan koji će kasnije slediti Vučić. Miloševićev čovek je koristio ime Arkan. Imao je dečačko lice s krhkim osmehom koji je prikrivao sklonost ka nasilnim napadima besa. Nešto u vezi s njim izazivalo je poštovanje. Arkan je bio čuvena ličnost srpskog podzemlja, koji je stekao ime nizom smelih pljački banaka i bekstava iz zatvora širom Evrope sedamdesetih i osamdesetih godina. Tokom naredne decenije postao je jedan od najbrutalnijih ratnih zločinaca. Fotografije njegove paravojne jedinice, Tigrova, pomogle su da se zapadno mišljenje odlučno okrene protiv Srbije.
„Arkan je sakupio naše vođe, dao im dobru platu da svi budu tihi“, rekao je B. „I rekao je: ‘Ne borite se s njim. Moramo se boriti za Srbiju sada. Biće rata.'“
Ako je fudbalski stadion oblikovao Vučićev karakter, rat je bio mesto gde je naučio politiku. Odmah po završetku pravnog fakulteta 1991. godine, pripravnik je bio kod krajnje desničarskog srpskog političara Vojislava Šešelja. Upravo te godine Slovenija i Hrvatska su proglasile nezavisnost, izazivajući povremene i brutalne sukobe koji će razoriti Jugoslaviju na državice. Šešelj, zagovornik etničkog čišćenja, bio je koristan Miloševiću, koji je mogao da ga pokaže kao dokaz da su neki Srbi još ekstremniji od njega. Šešeljeva Radikalna stranka regrutovala je miliciju koja je postala poznata po svojim pohodima u Srbiji, Bosni i istočnoj Hrvatskoj, gde su pljačkali, mučili, ubijali i proterivali nesrpske civile. Šešelj je jednom rekao da će njegovi ljudi koristiti zarđale kašike da izvade oči neprijateljima, iako je kasnije tvrdio da je to crni humor. Konačno je optužen i osuđen za zločine protiv čovečnosti pred sudom za ratne zločine Ujedinjenih nacija u Hagu.
Vučić je bio vatreni pristalica Šešeljeve stranke i ubrzo je postao najmlađi član srpskog parlamenta. 1995. godine, nekoliko dana nakon masakra nad skoro 8.000 bošnjačkih muslimana oko Srebrenice, Vučić je održao govor u kojem je izjavio: „Ako nas bombardujete, ako ubijete jednog Srbina, mi ćemo ubiti stotinu muslimana.“ U decenijama od tada, Vučić se nikada nije u potpunosti izvinio za zločine počinjene u ime Srbije ili za svoju retoriku. Neki osuđeni ratni zločinci su mu bili heroji po izlasku iz inostranih zatvora.
Vučić je 1998. godine postao ministar informisanja pod Miloševićem, svoju prvu poziciju stvarne moći. Nadgledao je značajan obračun sa štampom, izričući ogromne kazne organizacijama koje su kritikovale vlast. To je bio početak opsednutosti medijima koji će pomoći u definisanju njegove političke karijere.
Ali ako su Milošević i njegov zamenik uspeli da ukrote štampu, gubili su kontrolu nad stadionom. Mnogi fudbalski huligani su se borili u ratovima, i kada su se vratili kući, „osećali su da mogu biti arbitri nacionalnog identiteta“, rekao mi je Ivan Đorđević, antropolog na Institutu za etnografiju u Beogradu koji je napisao disertaciju o fudbalu i nacionalizmu na Balkanu. B., moj huliganski kontakt, to je malo drugačije rekao. Na stadionu, „došla je nova generacija i nije ih bilo briga“ za Arkanovo bogatstvo ili njegovu slavnu suprugu pevačicu Cecu, rekao je. Odlučili su da su imali dovoljno i Miloševića, koji je doveo Srbiju do ekonomske propasti i parija u Evropi. Na stadionima, fudbalski navijači su skandirali: „Ubij se, Slobodane!“ Huligani su se povezali s političkom opozicijom i počeli da služe kao neformalna sigurnost tokom protesta.
Veliki trenutak je došao 5. oktobra 2000. godine, kada je nedelja uličnih protesta kulminirala upadom u Skupštinu Srbije, s huliganima na čelu. Milošević je podneo ostavku sledeće noći, i na trenutak, Srbi su bili oduševljeni. Kao priznanje za ulogu koju su odigrali u njegovom svrgavanju, nekim huliganima su pobednička Demokratska opozicija koalicija očistila krivične dosijee. „Ništa u policiji, ništa na sudu“, rekao je B. „Slobodni smo. Kao anđeli. Čist račun.“ Uskoro je euforija nestala. Srpska ekonomija je bila u ruševinama, a Evropska unija nije bila spremna da pomogne zemlji koja je široko viđena kao leglo nekajnih ratnih zločinaca.
Za Vučića je pad Miloševića značio trenutak duboke neizvesnosti za sopstvenu političku budućnost. Godinama kasnije, dao je čudan intervju koji nagoveštava njegova osećanja besa i osujećenu ambiciju. „Sedeo sam kod kuće i posmatrao to kao tragediju za srpski narod“, rekao je tada. „Onda sam izašao napolje, neki narkomani su me napali, pa sam morao da ih prebijem.“ Obojicu je prebio i nokautirao, kako priča. Ipak, nekako su ti misteriozni napadači ustali i ponovo krenuli na njega, a on ih je još jednom prebio. „Vratio sam se kući“, rekao je Vučić, „i znao sam, naravno, da Srbiji prete godine propasti i razaranja.“
Vekovima je nacionalni identitet Srbije formiran osećajem gubitka i ranjenog ponosa. Srbija je pala pod tursku okupaciju nedugo posle legendarne bitke 1389. godine, datuma ukrašava zidove širom zemlje. Nije uspela da u potpunosti povrati nezavisnost skoro 500 godina. Ta osećanja su ponovo probudila 1990-ih, kada su mnogi Srbi smatrali da su nepravedno prikazani kao negativci u jednom kompleksnom građanskom ratu. Ujedno su duboko zamerali Americi i NATO zbog bombardovanja 1999. godine, koje je prisililo srpsku vojsku da napusti Kosovo, pošto je optužena za etničko čišćenje i ubistva.
To proterivanje omogućilo je Kosovu, nekada smatranom srcu Srbije, da postane nezavisno, što je bio još jedan udarac za Srbe. Vučić i njegova Radikalna stranka postali su nosioci nagomilanog resantimana njihovih sunarodnika. Vučić je 2007. godine predvodio grupu demonstranata u znak podrške Ratku Mladiću, vojnom komandanta koga neki nazivaju Balkanskim kasapinom.
Godinu dana kasnije, kada je ratni vođa bosanskih Srba Radovan Karadžić uhapšen, Vučić je ponovo bio na ulici i policija ga je propustila kroz šake. Ali vetar je promenio pravac. Istraživanje javnog mnjenja je 2008. godine pokazalo da većina članova Vučićeve stranke želi da Srbija pristupi Evropskoj uniji. Vučić je pomogao da se osnuje novi blok, Srpska napredna stranka. Kritičari su ga ismevali da se radi o istoj staroj partiji novog ruha. Ipak, četiri godine nakon osnivanja, Vučićeva koalicija osvojila je veliki broj mesta u parlamentu. Njegova stranka je vešto igrala u centru srpske političke scene, obećavajući prosperitet, pošteniju vlast i članstvo u EU čak i istovremeno podilazila desničarima po pitanju Kosova i drugih nepravdi. Vučić je bio suviše mlad da bi postao premijer, ali je stekao kontrolu nad strankom. Data mu je i nadležnost nad kompletnim službama bezbednosti. Zamenio je sve šefove službi ljudima odanim njemu.
Vučić je ubrzo počeo da se prikazuje kao borac protiv korupcije. Naredio je niz zvučnih hapšenja, a mediji su počeli da ga nazivaju srpskim Eliotom Nesom. I dok su neki legitimno uhapšeni, više od 100 uhapšenih bili su funkcioneri Demokratske stranke koja je upravo bila svrgnuta na izborima. Kritičari su to nazivali političkim obračunom. Ali antikorupcijska kampanja bila je popularna kod javnosti i naročito kod članova Napredne stranke, koja se udvarala starijim i manje obrazovanim građanima. Rejtinzi stranke su eksplodirali. Ljudi su želeli krivca, a Vučić im ga je dao.
Među kriminalcima za koje se Vučić ponosno hvalio da ih je stavio iza rešetaka bio je Darko Šarić, najmoćniji narko bos balkanske regije. Šarić, „kralj kokaina“, predvodio je globalnu krijumčarsku mrežu i optužen je u odsustvu nakon jednogodišnje istrage u kojoj je učestvovala američka DEA. Vučić, koji je upravo pobedio na parlamentarnim izborima 2014. godine i trebalo je da postane novi premijer Srbije, nazvao je hapšenje trijumfom za red i zakon u Srbiji. Šarić, koji se dobrovoljno vratio u Srbiju i predao policiji, imao je drugačije viđenje. Glavni sudija u tom predmetu mi je rekao da je na sudu pitao Šarića zašto je odlučio da se preda. Šarić je, kako se seća sudija, odgovorio da se u Srbiji oseća sigurnije pod novom vladom koju predvodi Vučić.
Kao i Vučića, Belivuka je formirao rat u Bosni, iako je bio previše mlad da bi u njemu igrao bilo kakvu ulogu. Jednog jutra krajem zime 1995. godine, kada je rat bio na vrhuncu, eksplozija je odjeknula u porodičnoj kući Belivuka u Beogradu, usmrtivši tri osobe. Forenzički inspektor na licu mesta tog dana bio je čovek po imenu Časlav Ristić, veteran na svom poslu. Kada sam ga upoznao u Beogradu, bio je penzioner u njegovoj 63. godini rumenog lica, proređene bele kose i grubih manira. Doneo je požutele novinske isečke o eksploziji, zajedno sa sopstvenim polaroidnim fotografijama sa mesta zločina. Belivukov otac, rekao mi je Ristić, bio je ratni veteran koji je doneo oružje iz rata, držao je dve ručne bombe u kuhinjskoj fioci. Bio je depresivan, a nakon svađe sa suprugom, otišao je i aktivirao obe bombe, naizgled nameravajući samo da sebe ubije. Njegova supruga i tašta bile su kolateralna šteta. Posle toga, devetogodišnji Belivuk je „morao da prođe kroz hodnik, pored leševa, i ode do komšijske kuće“, rekao je Ristić. (Jedine vidljive povrede koje je pretrpeo bile su posekotine.) Ristić mi je rekao da je to neobičan slučaj, ali samo zato što se otac ubio sa dve ručne bombe. „Obično bi upotrebili samo jednu“, rekao je.
Belivuk je odrastao i postao izbacivač u beogradskim noćnim klubovima, već sa dugim spiskom sitnih krivičnih dela. Početkom 2000-ih Srbija se borila sa toksičnim Miloševićevim nasleđem, pod kojim je iznikla snažna kriminalna klasa koja je poslužila kao sredstvo za zaobilaženje sankcija uvedenih srpskoj ekonomiji. Na vrhu, mafijaši su bili u dosluh sa šefovima obaveštajnih službi kako bi zaštitili svoj profit. Bili su toliko moćni da su 2003. godine ubili reformističkog premijera zemlje Zorana Đinđića, koji je pretio da im stane na kraj. Na dnu su bili razbojnici poput Belivuka, obični vojnici u rastućoj trgovini kokainom.
Belivuk bi možda ostao sitan kriminalac da se njegov život nije ukrstio sa usponom Aleksandra Vučića. Oko 2012. godine, kako je Vučić sticao kontrolu nad bezbednosnim agencijama zemlje, pojavila se nova grupa huligana na beogradskom stadionu Partizana, a Belivuka su pozvali da se pridruži. U Srbiji se za jedan ili drugi klub navija do kraja života, ali su vođe nove grupe uglavnom bili ljudi bez prethodne veze sa Partizanom. Grupa se zvala Janjičari. Janičari su bili elitna osmanlijska vojna sila sastavljena uglavnom od dečaka otetih iz njihovih hrišćanskih porodica koje su Turci obučavali da postanu nemilosrdne ubice za otomansku državu. I dok su u prošlosti huligani uživali neformalnu i sporadičnu podršku policije, uglavnom za prodaju droge, veze ove nove grupe sa državom bile su direktne i političke. Ime njenog prvog vođe kasnije će se pojaviti u beleškama jednog službenika policije sa oznakom „državni projekat“, u dokazima koje su otkrili srpski istraživački novinari.
Belivuk i njegov novi šef — kolega huligan Aleksandar Stanković, poznat po nadimku Mutavi — ubrzo su počeli blisko da sarađuju sa svojim pokroviteljima u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Taj odnos je potkrepljen serijom fotografija i tekstualnih poruka koje su se pojavile na suđenju godinama kasnije. U nekim od tih poruka, Belivuk je isticao svoju lojalnost, a pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova mu je odgovorio na poruku: „Ona zna. Šef zna. Veliki šef zna“. U porukama se ne precizira o kome je reč, ali ministrov neposredni nadređeni bila je žena. Vučić je tada bio premijer i načelnik bezbednosti. Belivuk će kasnije na sudu tvrditi da su Janjičari pomogli da se u centru Beograda izvede rušenje objekata koje je napravilo mesto za projekat Beograda na vodi, koji jedan od Vučićevih saveznika posredovao sa liderom Ujedinjenih Arapskih Emirata. Taj slučaj, kada su desetine maskiranih muškaraca buldožerima srušili čitavu ulicu u kojoj su objekti stajali na putu pomenutom projektu, i dalje je nerešen.
Zanimljivo je da su Janjičari takođe za Vučića pomagali da se sačuva bezbednost parade ponosa. To baš i nije bilo u skladu sa svetonazorom homofobičnih huligana, koji su u prošlosti izazvali krvave sukobe istim povodom. Ali Vučić je očigledno shvatio da to nasilje postaje prepreka za put Srbije prema EU. Prema rečima B, koji nije bio lično prisutan, Vučić je organizovao sastanak iza zatvorenih vrata sa grupom navijačkih vođa, dok se na stolu nalazila debela gomila sudskih spisa. Tada im je obećao da će svaka postojeća krivična prijava protiv njih biti obustavljena ukoliko budu održavali red i mir za vreme parade ponosa. Parade ponosa su se posle toga nesmetano održavale.
Nisam uspeo da dobijem definitivnu potvrdu da je Vučić stvarno održao takav sastanak. (Vučić retko daje intervjue sa stranim medijima, a njegovi portparoli nisu odgovorili mojim upitima za intervju.) Ali se čini da je Stanković – Belivukov šef – stvarno obustavio krivične prijave. Kada je postao vođa klana, već je bio osuđen na pet godina zatvora zbog trgovine drogom i ilegalnog posedovanja oružja. Narednih godina, izvršenje kazne je desetak puta odlagano zbog lažnih lekarskih izveštaja, na lekarskim formularima za koje se kasnije ispostavilo da su falsifikovani, prema dokumentima do kojih je beogradski nedeljnik Vreme. Ubrzo potom, Vučić je u jednom intervjuu pitan da li planira da učini nešto u vezi sa porastom huliganskog nasilja. Odgovorio je da nema ovlašćenja da to učini, jer nije postojao „opšti društveni konsenzus“ po tom pitanju. Bio je to klasični Vučić: malo alarmizma, malo provokacije, i sve ubrzo biva zaboravljeno u neprekidnom vrtlogu stvarnih i fabrikovanih kriza u Srbiji.
Dok je konsolidovao svoju vlast, Vučić je neprekidno pretvarao Srbiju u autokratiju. U 2019. godini, neprofitna organizacija Fridom Haus snizila je rejting Srbije na njenoj godišnjoj proceni o stanju demokratije iz „slobodne“ na „delimično slobodnu“, navodeći kao razlog politizaciju pravosuđa i drugih institucija i izborne manipulacije i zastrašivanje. Ipak, molba Srbije da se pridruži EU nesmetano je evoluirala, kao da birokrate u Briselu nisu primetili da se Vučić kreće u pogrešnom pravcu.
Važna poluga vlasti za Vučića su mediji. Koristio je državnu telekomunikacionu kompaniju da pokupuje lokalne televizije a njegovi saveznici na čelu su konglomerata medija koji besramno podržavaju liniju SNS i samom Vučiću posvećuju ogroman prostor. Tu spada i televizija Pink koja je specijalizovana za tok-šou formate i rijaliti emisije. Najbesramniji je ipak Informer, tabloid sa kombinacijom ličnih napada (na političke protivnike prim. prev) i obnaženih žena na naslovnim stranicama (prim. prev).
Početkom 2017. godine Vučić je najavio da će se kandidovati za predsednika. Kampanju koja je usledila obeležile su optužbe zbog zastrašivanja birača, pri čemu su neki zaposleni u javnim preduzećima i sektoru izjavljivali da se na njih vrši pritisak da podrže vladajuću stranku, navodi se u izveštaju Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi. Medijskim prostorom prevladavali su funkcioneri Vučićeve stranke, koji su blatili njegove protivnike. Vučić je uživao 120 puta veću medijsku pokrivenost od dva vodeća opoziciona kandidata zajedno, prema podacima nezavisne istraživačke agencije Birodi. Vučić je pobedio u predsedničkoj trci sa velikom razlikom. Sa svojom strankom koja dominira Parlamentom, učvrstio je kontrolu nad svakom granom vlasti i uspeo je da izabere svog kandidata da ga nasledi na mestu predsednika vlade, potez koji mu je zavredio poređenje sa Putinom, koji je 2008. godine postavio Dmitrija Medvedeva u predsedničku fotelju i tako obezbedio privid demokratije u Rusiji. Na Vučićevoj svečanosti inauguracije, navijači, uključujući i pripadnike Janjičara, pomogli su da se grubo uklone demonstranti. Vučićev stil vladanja postajao je sve otvorenije autoritaran, a njegovi saveznici su mu ulagivački javno izražavali lojalnost.
Istovremeno, Vučić se sve otvorenije dodvoravao Rusiji, Mađarskoj i Kini. Uprkos svim tim znacima skretanja sa evropskog koloseka, evropski lideri su nastavili da ga toplo dočekuju i investiraju u Srbiju, bez ikakvih indikacija da je kandidatura Srbije za članstvo u EU u opasnosti. (U 2020. godini, EU je donirala oko 300 miliona evra Srbiji i bila njen prvi trgovinski partner sa 62 odsto trgovinske razmene). Razlog nije bio tajna: Status Kosova je i dalje bio nerešen. Evropljani su se nadali da će Vučić obezbediti da dođe do sporazuma. „Ima veliku moć i neko je ko može da završi posao ako to hoće“, rekao mi je jedan nemački diplomata. „On bi mogao da bude taj koji će postići značajan napredak na Kosovu.“
Vučić je Evropljanima slao ohrabrujuće signale, ali je istovremeno imao drugačije poruke za svoju konzervativnu bazu i za srpske nacionaliste koje podržava u Bosni, na Kosovu i u Crnoj Gori. (Po tom pitanju deli istu prkosnu retoriku sa Putinom, koji je više puta ponovio svoje protivljenje nezavisnosti Kosova.) Te poruke često prenosi Aleksandar Vulin, ministar unutrašnjih poslova, koji se redovno žali na progon etničkih Srba u drugim zemljama Balkana. Vulin i drugi nacionalisti odbacuju optužbe da je njihov pravi cilj Velika Srbija — isti san koji je 1991. godine doveo do izbijanja rata na Balkanu.
Kriminalne bande imaju svoju ulogu u tim političkim šaradama. Severno Kosovo, sa svojim pretežno srpskim stanovništvom, nominalno je pod kontrolom vlasti u Prištini. U stvarnosti njim vladaju organizovane kriminalne grupe koje su percipirane kao saveznici Vučićeve stranke i optužene su od strane američkog ministarstva finansija za krijumčarenje u dosluhu sa srpskim službama bezbednosti. To Vučiću daje važnu polugu pomoću koje prema potrebi podiže ili spušta tenzije u regionu. Ali kao oruđe u rukama države, mafijaši umeju da budu nepouzdani. Prvi znaci stvarnih problema Vučićeve vlasti sa huliganima pojavili su se u noći 13. oktobra 2016. godine. Belivuk je upravo bio izašao iz jedne beogradske teretane zajedno sa svojim
šefom, Stankovićem, kada je na njih iz crnog audija pucano iz kalašnjikova. Belivuk je uspeo da se skloni iza automobila, ali je Stanković ubijen. Na mestu zločina je ubrzo vrvelo od policije, kako stoji u detaljnom članku objavljenom u Vremenu. Jedan od policajaca, na telefonu sa svojim šefom, uzviknuo je „Ko je Belivuk?“ Kada se Belivuk javio, policajac je rekao, očigledno pozivajući se na svog nadređenog, „Rekla je da se vratite u štek.“ Klan je dobio novog vođu.
Ubistvo je možda bilo vezano za Stankovićevu ulogu kao „državnog projekta“. Prema pisanju Vremena, Stanković, koji se vozio u blindiranom audiju opremljenom policijskom motorolom, primao je pošiljke kokaina po nižim cenama od ostalih kriminalaca i oni su bili ljuti. Ali šira pouka Stankovićevog ubistva bila je da je Belivukova banda upletena u sve brutalniji rat narko-klanovima regiona. Trgovina kokainom postala je profitabilnija nego ikad, a latinoamerički karteli su se okrenuli prema evropskom tržištu u ekspanziji. Iako veliki deo evropskog kokaina stiže preko kontejnerskih luka u severnoj Evropi, balkanska ruta je postajala sve važnija, a veliki deo je bio fokusiran na Crnu Goru, južnog suseda Srbije. Crna Gora je sićušna – broj stanovnika je nešto više od 600.000 – ali ima određene karakteristike koje je čine pogodnom za trgovinu drogom, uključujući i dugu jadransku obalu. Kao i Sicilija, siromašna je i pod kontrolom kriminalnih klanova. I ima istoriju krijumčarenja, koje su vlasti podržavale tokom građanskih ratova devedesetih.
Rat bandi počeo je nakon pada Darka Šarića, narko bosa čije je hapšenje Vučić maltene svečano najavio 2014. Šarić je napravio narko bazu u Kotoru, raskošnom srednjovekovnom lučkom gradiću na crnogorskom primorju koji je pod zaštitom Uneska. Grupa kotorskih narko trgovaca nasledila je njegov biznis zatim se podelila na rivalske klanove oko jedne pošiljke kokaina od 200 kg. Taj rat je ubrzo postao krvav, sa uzastopnim ubistvima u Srbiji i Crnoj Gori. Zaraćeni klanovi, Kavački i Škaljarski, bili su izgradili veze sa policijom i obaveštajnim službama širom Balkana, i uvukli ih u njihove krvave obračune. Stankovićevo ubistvo je u Beogradu je shvaćeno kao znak da se rat klanova otrgao kontroli. Ujutro posle Stankovićeve smrti tadašnji srpski ministar unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović, održao je konferenciju za novinare na kojoj je najavio da je dara prevršila meru: Došao je trenutak da se udari na mafiju. Kao što se ispostavilo, stvari su postale mnogo gore.
Jedna od prvih stvari koje je Belivuk kao novi šef uradio je promena naziva svoje bande u Principi. U intervjuu jednom beogradskom nedeljniku — jedinom poznatom njegovom intervjuu — rekao je da je to zato što je delovao „iz principa“. Nije precizirao o kojim principima se radi. Naziv je sadržao još jednu prećutnu asocijaciju. Na Gavrila Principa, srpskog nacionalistu iz Bosne koji je izazvao Prvi svetski rat ubivši nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine i koga i dan danas veliki broj Srba smatra herojem zbog toga što je hrabro ustao protiv Austrougarske.
Belivuk je dospeo na naslovne strane nekoliko meseci kasnije kada je njegov prvi pomoćnik Marko Miljković, poznat kao Mesar, optuženi za ubistvo u centru Beograda. Žrtva je bio stručnjak za borilačke veštine koji je radio kao obezbeđenje u beogradskom noćnom klubu na jednom od splavova na Savi. Na njegovom omiljenom mediju, TV Pinku, predsednik Vučić je objasnio da je žrtva ubijena „jer je sprečila neke Belivukove i Miljkovićeve ljude da preuzmu splavove. Kada dođete u bunker na stadionu, dobijate gram droge za 50 evra, a onda se raširi po Srbiji i prodaju ga na splavu za 70. Cena zatim samo raste. I zato je taj čovek ubijen.“ Čuvši to, Belivuk je lako mogao da shvati da je podrška države presahnula. Umesto toga se potvrdio dobro poznati obrazac. DNK dokazi koji potvrđuju Belivukovu umešanost misteriozno su nestali, a on i njegov zamenik su oslobođeni (iako su proveli neko vreme u zatvoru pre donošenja presude).
Još jedan znak Belivukove nedodirljivosti bio je pojava jednog gosta na fudbalskim tribinama: Danila Vučića, predsednikovog najstarijeg sina. Fotografije Danila zagrljenog sa članovima Belivukovog klana pojavile su se u beogradskim nezavisnim medijima, što je navelo predsednika da besno optuži novinare da nepravedno targetiraju njegovu porodicu. Vučić je više puta ponavljao da je njegov sin, koji radi u prodavnici vina, privatni građanin koji nije ni na kakvoj funkciji. Ali čini se da Danilo igra dvosmislenu političku ulogu. Pre dve godine javno je dočekao jednog srpskog ratnog zločinca nakon što je odslužio zatvorsku kaznu u Hrvatskoj, i, prema izveštajima srpskih medija, uručio mu 30.000 dolara u gotovini, i ključeve automobila i stana u Beogradu. Poreklo tih pogodnosti nije objašnjeno. (Vučićevi portparoli nisu odgovarali na naše molbe za komentar.) Danilo je takođe fotografisan kako stoji sa vođom Narodne patrole, ekstremno desničarske nacionalističke grupe koja organizuje proteste protiv migranata i nedavno je pretila da će preći granicu i braniti Srbe koji žive na Kosovu. Do 2019. godine Belivuk i njegova banda napravili su bunker na stadionu Partizana gde su mučili žrtve i skladištili drogu i oružje. Interesovale su ih veće stvari od fudbala: Rat između dva crnogorska kokainska klana je na glavačke okrenuo organizovani kriminal širom regiona. „Najznačajnije organizovane kriminalne grupe odlučile su da se pridruže jednoj od ove dve rivalske kriminalne grupe“, zaključak je jednog obaveštajnog dokumenta Srbije, koji se navodi u istrazi međunarodnog konzorcijuma „Projekat izveštavanja o organizovanom kriminalu i korupciji“, u maju 2020. godine.
Nisu samo kriminalci nosili rat narko klanova. Neke srpske i crnogorske policijske i obaveštajne službe stale su na stranu Kavačkog klana, prema informacijama iz pomenutog projekta. (Policija u obe zemlje negira bilo kakvu povezanost sa klanovima.) Atentati su počeli na ulicama Beograda i Podgorice ali su se ubrzo proširili i na Španiju, Austriju, Nemačku, Holandiju i Grčku.
Nekoliko balkanskih novinara koji su pratili rat klanova rekli su mi da je trenutni bilans veći od 70 žrtava.
Belivukova banda postala je poznata i izvan granica Srbije. Španska obalna straža je 2019. godine zaplenila 800 kilograma kokaina na brodu na putu iz Južne Amerike. Pošiljka je vredela 50 miliona evra. Iako nema dokaza da su trojica srpskih mornara na brodu bila direktno povezana sa Belivukovim klanom, mnogi paketi kokaina nosili su sliku Gavrila Principa, što je bio potpis klana. Nema sumnje da su Belivuk i njegova banda danas u zatvoru jer je Europol provalio šifru na Skaj aplikaciji, otkrivši tako inkriminirajuće poruke i fotografije grupe. Ostaje nejasno jeste šta su srpske vlasti znale i šta su nameravale da tim povodom urade. Zvaničnici Europola sa kojima sam se sreo u Hagu nisu bili potpuno otvoreni u odgovoru na pitanje kako i kada su komunicirali sa Srbijom u vezi sa podacima sa Skaja. Zvanično, presretnute poruke i razgovori su predati posle Belivukovog hapšenja, i činili su osnovnu građu za optužnicu. Međutim, čini se da je Europol (ili jedan od njegovih partnera) dojavio to Srbima nekoliko meseci ranije. Bivši srpski ministar unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović, rekao je to isto, tvrdeći da je hapšenje omogućeno presretanjem poruka sa Skaj aplikacije. A u oktobru 2020. godine Vučić je, u jednoj od svojih izjava o nedelima Belivukovog klana, rekao da već nedeljama sluša o brutalnim zločinima, a zatim je tajanstveno dodao: „I nemoj da nam ceo grad govori o tome kako je neko nekome odrubio glavu preko Skajpa.“
Taj komentar je privukao pažnju Stevana Dojčinovića, jednog od najistaknutijih istraživačkih novinara Srbije. Dojčinović je osnivač Mreže za istraživanje kriminala i korupcije i piše o Belivukovoj bandi i njenim vezama sa državom od 2016. godine. Bio je meta mnogih pretnji i napada u provladinim medijima, koji su ga označili, između ostalog, kao teroristu, špijuna, mafijaša, narkomana, izdajnika i sadomazohistu. Dojčinović je omanji čovek osetljivog, lisičjeg lica i pirsingom u nosu. On i njegovi saradnici rade u beogradskoj kancelariji koja je tako mala i prepuna dokumentacije, da imate utisak da ulazite u prenatrpani ormar. Dojčinović mi je rekao da veruje da je Vučićev komentar o odrubljivanju glava (očigledno je bio pobrkao Skajp sa Skajem) možda bio konačno upozorenje bandi. „Belivukova banda je bila korisna državi, ali su izmakli kontroli, postajali su previše brutalni“, rekao je Dojčinović.
„Pratili su ih i stranci, Evropljani su obavestili srpsku policiju o presretanju komunikacije na Skaju.“ Ako je Dojčinović u pravu, srpske vlasti nisu bile odlučile šta da rade sa Belivukom i njegovom bandom sve do oktobra 2020. godine. Definitivno su bili zabrinuti, jer sudski dokumenti pokazuju da je srpska policija počela da vrši nadzor nad klanom početkom avgusta, šest meseci pre hapšenja. Ali izgleda da nisu bili dovoljno zabrinuti da bi sprečili klan da muči i ubija ljude.
Zahvaljujući porukama sa Skaja koje je otkrio Europol, danas imamo izuzetno precizan zapis o tome šta se dogodilo nekim žrtvama koje su krenule da nestaju u Beogradu 2019. godine. Belivukova banda napravila je rutinu ubistva i usavršila je, a desetine pomoćnika su igrali različite uloge. Ponekad bi žrtvu namamili potencijalnim dilovima sa drogom ili oružjem; u jednom slučaju su prevarili jednog suparnika tako da veruje da su zarobili Belivuka i da je sada mogao da ga ubije. Tekstualne poruke na Skaju često sadrže hronologiju zločina iz minuta u minut. Jedan od onih koje su vrebali bio je 33-godišnji protivnički vođa navijača Goran Veličković. Bio je istaknut i omiljen na tribinama Partizanovog stadiona. Bio je oženjen simpatijom iz detinjstva i imao je dvoje male dece i biznis sa rođakom koji je popravljao prozore. Na fotografijama ima rumene obraze, vesele smeđe oči i masivna pleća, sa tetovažom na mišićavoj desnoj podlaktici na kojoj piše „Young Boys“, naziv njegove navijačke grupe.
Veličković je znao sve o stadionu i njegovim rivalstvima. Ono što ga je mučilo, rekla mi je njegova udovica Jelena, bila je uloga policije. „Ono što nas je zaista zabrinulo, bilo je prisustvo policije koja je pružala pomoć rivalskim grupama“, kaže Jelena. „Ako ste deo takve grupe, to vam daje nezamislivu moć. A ako ste protiv te grupe, ne možete da se zaštitite.“
Početkom avgusta 2020. godine Goran je izašao da se vidi s prijateljem i nikada se nije vratio. Prošli su meseci pre nego što je Jelena definitivno saznala šta se desilo. Tek kada je videla dokaze iz Skaj aplikacije iz optužnice, shvatila je: Gorana je iz Beograda namamio čovek i odvukao ga na zemljani put pored puste njive. Belivukova banda ga je zaskočila, vezala i odvezla u njihovu klanicu, dok je Jelena kod kuće hranila bebe i pripremala večeru za svog muža.
Banda je pripremila mučenje u skrivenoj prostoriji kojoj se pristupalo preko garaže. Bilo je lisica i kaiševa, zajedno sa noževima vrućim peglama i radnim kombinezonima za jednokratnu upotrebu. Mašina za mlevenje mesa stajala je na jednom kraju. Pre svakog ubistva, članovi bande položili bi novu plastičnu foliju na pod i zidove.
Kako se navodi u optužnici, doveli su Gorana u prostoriju i ispitivali ga, prisiljavajući ga da otključa telefon da bi proverili sve njegove kontakte. Vadili su mu nokte kleštima, tukli ga i na kraju mu odrubili glavu sekirom. Urezali su mu nožem uvredu na leđima, snimili par fotografija i poslali ih kontaktima u njegovom telefonu. Jedna fotografija je otišla sa tekstom: „Vidi lutko? Meksiko usred Beograda .“
Vođe klana su, kako otkriva Skaj aplikacija, često uživali u mučenjima. Za vreme još jednog ubistva nekoliko nedelja kasnije, Belivuk i njegova desna ruka pozvali su sa svojih Skaj telefona iz Crne Gore (gde su izvršili još tri ubistva) kako bi ohrabrili svoje saradnike u Beogradu da daju „102 odsto“ u mučenju njihove najnovije žrtve. Transkripti sa Skaja pokazuju da su tražili da telefon bude blizu žrtve kako bi mogli da je proklinju i najaviti da planiraju da joj ubiju oca i brata i „sve koje je ikada poznavao i voleo.“ Kasnije je Belivuk ponovo poslao poruku, tražeći od jednog od svojih podređenih da detaljno opiše mučenje i da „ne preskače sočne detalje“.
Pošto bi ubili žrtvu, usledio bi isti ritual. Sekirama i noževima bi sekli tela na manje komade, koje bi zatim provlačili u mašini za mlevenje mesa i ostacima bi punili vreće koje bi kasnije bacali u Dunav. Kese su spaljivali, zajedno sa odećom i stvarima žrtava. Takođe bi uništavali krvavu plastičnu foliju i očistili mašinu za meso kiselinom i izbeljivačem. Ali to nije bio kraj. U skoro svakom slučaju, kažu tužioci, slali su poruke članovima porodice žrtve, često se pretvarajući su oni žrtva, i pronašli bi načine da od njih izvuku novac, drogu i automobile. Jelena Veličković mi je rekla da joj je sve do dana kada je saznala šta se desilo njenom mužu — gledajući fotografije njegovog unakaženog tela na televiziji — bilo teško da poveruje da je Belivuk odgovoran.
„Bio nam je skoro kao prijatelj“, kaže. „Srela sam ga više puta na stadionu. I moj suprug isto. Godinama ranije, kada je odvela svoje prvo dete na stadion na utakmicu, Belivuk joj je čestitao. A, u skladu sa srpskim običajem, čak joj je dao novac za bebu, poklon od 50 evra. „Bio je dobar u to vreme“, rekla je. „Nikada nisam mogla da zamislim da momak koji nam je dao poklone za naše dete, da taj isti momak može da ubije mog muža.“
Jelena je sitna, okruglasta ženica krupnih tamnih očiju i sa pogledom punim pomirene melanholije. Ruke su joj prekrivene tetovažama, sa jednom nedavnom koja glasi „Bol koji danas osećam biće stura moja snaga.“
Jelenina advokatica, sedeći zajedno sa nama, rekla mi je da veruje Belivuk i njegovi ljudi nisu rođeni kao monstrumi. Na kraju su to postali zahvaljujući vlastima. „Belivuk je bio žrtva nerealnih očekivanja“, kaže ona. „Imao je iluzije o sopstvenoj veličini. On i njegovi prijatelji su i sami postali žrtve. Neko ih je hranio zabludama.“ U dve godine od hapšenja Belivukove bande, Vučić je više puta rekao da taj slučaj predstavlja odlučujući raskid sa prošlošću. „Očistićemo državne institucije od svih njihovih saradnika“, izjavio je na prvoj konferenciji za medije posle hapšenja. Kasnije je rekao grupi novinara: „Ovo je važno za nas, ali i za obične građane. Vlasnici restorana i kafića neće morati da brinu hoće li neko doći da ih reketira i onda se plaše da to prijave policiji jer ne znaju da li je neko u policiji povezan sa ovim ubicama.“ Bila je to poruka sračunata da apeluje na građane koji su bili uznemireni onim što su čuli o slučaju Belivuk. Možda je bila usmerena i na Evropsku uniju, koja neće primiti Srbiju u članstvo dok se ne uozbilji po pitanju vladavine prava.
Bilo je više razloga za sumnju u predsednikovo obećanje. Slične stvari je govorio i u prošlosti, a Belivuk se u Srbiji naširoko smatra poslednjim u dugom nizu korisnih kriminalaca, zamenljivih kao što je bio Aleksandar Stanković pre njega. Veći razlog je taj što srpske vlasti i dalje nastavljaju da imaju prisne kontakte sa narko dilerima i kriminalcima. Jedan od senzacionalnijih skorašnjih primera bilo je otkriće velike farme marihuane pedesetak kilometara od Beograda koju su, prema navodima tužilaštva, štitili policajci i pripadnici vojske. Izgleda da je ta farma, projektovana za proizvodnju visoko koncentrovanih oblika kanabisa, bila najveća u Evropi.
A Vučić nema kontakte samo sa srpskim kriminalcima. (tehnički ovo nije tačno, ali oni Milana Radoičića smatraju da je sa Kosova, pošto je poreklom odatle prim. prev) 2018. godine, jedan kosovski biznismen koga je američko ministarstvo za trezor optužilo za trgovinu drogom i oružjem velikih razmera optužen je za ubistvo tamošnjeg političara. Vučić ga je branio, nazivajući ga „čovekom koji brani srpski narod i ognjišta severnog Kosova“.
Paradoksalno je da je Vučićev uticaj na severu Kosova deo razloga što ga Evropska unija vidi kao dragocenog partnera. Pokazao je tu moć krajem prošle godine za vreme krize koja je nakratko pretila da se pretvori u otvoreni sukob. Tenzije su porasle, možda ne slučajno, tokom sastanka na samitu Evropske unije u decembru na kojem je Vučić ponovo potvrdio svoje odbijanje da učestvuje u sankcijama EU protiv Rusije. Etnički Srbi na severu Kosova blokirali su puteve, i tako i kretanje kosovskih organa. Demonstranti su se okupili na srpskoj strani granice, uključujući i pripadnike Narodne patrole, srpske nacionalističke organizacije koja ima dokazane veze sa ruskom paravojnom grupom Vagner. Beograd je na granicu uputio svoje snage, preteći da će se umešati i braniti Srbe sa Kosova.
Vučić je tada održao sastanak sa grupom kosovskih Srba i kriza je završena. Nepotrebno je naglasiti da su tenzije na granici privukle pažnju Evropske unije. Sredinom marta, lideri Srbije i Kosova okvirno su pristali na plan za normalizaciju odnosa pod pokroviteljstvom EU, ali je Vučić odbio da se obaveže na bilo šta u pisanoj formi. Pre skoro deceniju, američki analitičar Daniel Server pomogao je da organizuje prvi Vučićev javni nastup u Vašingtonu. Server je radio na Balkanu 1990-ih i znao je sve o Vučićevim nacionalističkim korenima. Ali bio je razočaran bilansom drugih srpskih političkih lidera. Rekao mi je da Vučić ne daje nikakva obećanja o Kosovu, ali da je rekao da će se približiti Evropskoj uniji. Server je smatrao Vučića inteligentnim i ozbiljnim. Bilo je neke nade, rekao mi je, da bi Vučić mogao da postane kao nekadašnji američki predsednik Nikson kada je priznao Kinu (pošto je pre toga jahao na talasu antikomunizma 20 godina prim.prev.) koji bi mogao da konzervativnu bazu svoje stranke povede u pravcu pomirenja sa susedima Srbije.
Server mi je rekao da se njegov odnos prema Vučiću radikalno promenio. „Vučić je sada smrtno ozbiljan sa njegovim ‘srpskim svetom’“, kaže Server. Te dve reči, na koje se često pozivaju srpski nacionalisti, su zapravo ideja da Srbija ima pravo da dominira zemljama u kojima žive etnički Srbi, uključujući i nekoliko susednih zemalja. „Imao je priliku da krene u proevropskom pravcu i odlučio se na suprotno.“ Server nagađa da je Vučić zaključio da bi reforme potrebne za priključenje EU oslabile njegove izglede da sačuva vlast ili bi čak mogle da ga odvedu u zatvor. To se dogodilo bivšem premijeru Hrvatske Ivi Sanaderu, koji je predvodio veći deo priprema njegove zemlje za pristupanje EU, i na kraju bio uhapšen i zatvoren po optužbi za korupciju (i dan danas je u zatvoru). Sanaderova sudbina postala je svojevrsno upozorenje za potencijalne reformatore na Balkanu.
Sjedinjene Države i EU nastavile su da se dodvoravaju Vučiću, fokusirajući njihove politike na ekonomski rast i uglavnom ignorišući njegov autoritarizam. Trampova administracija delovala je posebno naklonjena Vučiću, otvoreno stajući na njegovu stranu regionalnom tarifnom sporu i dovodeći do pada popularne vlade na Kosovu. Tramp je poslao specijalnog izaslanika u region, Ričarda Grenela, koji je delovao kao da mu je stalo da isposreduje „dogovora veka“ Srbije i Kosova kako bi poboljšao Trampove izglede na predsedničkim izborima 2020. (to nike pošlo za rukom.).
Server i nekoliko drugih stručnjaka za Balkan kažu da Sjedinjene Države i Evropska unija propuštaju priliku da navedu Vučića na demokratskiji put. „Imamo više uticaja na zapadnom Balkanu nego bilo gde na svetu“, rekao mi je Kurt Bassuener, naučnik koji je puno pisao o Balkanu. „A opet, gradimo našu politiku na Vučiću i ljudima poput njega.“ Ako bi Vučić znao da rizikuje gubitak većeg dela svoje zapadne finansijske i diplomatske podrške, rekao je Basuener, njegova računica bi se možda promenila oko svih vrsta stvari, uključujući i naviku da štiti kriminalce i huligane. Pojam da Srbija može „uravnotežiti“ Zapad protiv Rusije uglavnom je iluzija, rekao je Basuener. Rusija može biti tradicionalni saveznik Srbije, ali Putin, koji se bori da obnovi svoju razbijenu vojsku, nema mnogo toga da ponudi običnim Srbima.
Jednog poslepodneva u Beogradu, proveo sam sat vremena razgovarajući s Borisom Tadićem, koji je bio predsednik Srbije od 2004. do 2012. godine, kada je izgubio od Vučićeve stranke. Rekao mi je da je organizovani kriminal postao toliko moćan u Srbiji da je teško znati ko donosi odluke. Za vreme njegovog mandata, rekao je, bio je zapanjen kada je otkrio da kriminalne bande „imate bolju opremu i tehnologiju od naše policije“. Kokainski karteli postali su toliko unosni da su mogli da korumpiraju bilo koga. Tadić je rekao da se borio protiv mafije sa izvesnim uspehom. Vučić, rekao je, je „pomogao da kriminalci dođu na vlast“ verujući da ih može kontrolisati. To je bila opasna kocka.
„Koji je konačan ishod vaše moći ako ćete uništiti temelje društva s huliganima i kriminalcima?“ upitao je. Tadić je zabrinuto pogledao oko sebe u dvorištu hotela. „Ko vodi ovu zemlju?“ upitao je. „Možda neki saputnici Belivuka sede pored nas.“
