Veći broj neuhranjene dece koja pate od zaostajanja u razvoju i iscrpljenosti nalazi se u siromašnijim domaćinstvima u istočnoj i južnoj Africi, dok više dece sa prekomernom težinom živi u najbogatijim domovima, otkriva nova studija.
Istraživači sada pozivaju na integrisani pristup u regionu za rešavanje „dvostrukog tereta“ neuhranjenosti dece — koegzistencije prekomerne ishrane dece (prekomerne težine i gojaznosti) uz pothranjenost (zaostajanje u razvoju i gubitak).
Fenomen u istočnoj i južnoj Africi je suprotan visokorazvijenim zemljama, gde se veća prevalencija dece sa prekomernom težinom i gojaznošću obično nalazi u nižim socioekonomskim grupama.
Objavljujući svoje nalaze u PLOS Global Public Health, grupa istraživača je otkrila veličinu socioekonomskih i urbano-ruralnih nejednakosti u dvostrukom opterećenju neuhranjenosti na nivou stanovništva među mlađima od pet godina u regionu.
Koautorka Semira Manaseki-Holand, sa Univerziteta u Birmingemu, prokomentarisala je: „Prisustvo dvostrukog tereta neuhranjenosti odražava tekuće izazove u regionu sa siromaštvom, nesigurnošću hrane, zaraznim bolestima, sušama, poplavama i sukobima, kao i prisustvom obesogeno okruženje vođeno globalizacijom i brzom urbanizacijom“.
„Naši nalazi ponovo naglašavaju potrebu za integrisanim pristupom rešavanju dvostrukog tereta na nivou stanovništva, sa kreatorima politike koji ciljaju na specifične populacije koje su ranjive na neuhranjenost dece, kako bi se izbeglo dalje širenje socioekonomskih i urbano-ruralnih nejednakosti.“
Istraživači su se fokusirali na pothranjenost u 13 od 17 prioritetnih zemalja, kako ih je definisala Svetska zdravstvena organizacija — Komori, Esvatini, Kenija, Lesoto, Malavi, Mozambik, Namibija, Ruanda, Južna Afrika, Tanzanija, Uganda, Zambija i Zimbabve.
Prevalencija zaostajanja u razvoju kretala se od 22,3% u Namibiji do 42,8% u Mozambiku, dok je prevalenca gubitka rasta varirala od 2,3% u Ruandi do 11,7% na Komorima. Prevalencija prekomerne težine (uključujući gojaznost) kretala se od 3,7% u Tanzaniji do 13,5% u Južnoj Africi.
Koautor Rishi Caleiachetti, sa Univerziteta u Vorviku, prokomentarisao je: „Rešavanje ovih nejednakosti u vezi sa ‘dvostrukim teretom’ u ovom regionu zahteva strategije koje se bave time zašto su određene podgrupe postale izloženije ovim problemima u ishrani. Jednako tako, važno je izbegavati strategije koje rešavaju jedan problem ishrane dok pogoršavaju drugi.“
Istraživači navode nenamerno promovisanje prekomerne težine i gojaznosti podržavanjem velike potrošnje energetski guste hrane, ali ne nužno i bogate mikronutrijentima, kao primer takvih neželjenih posledica. Oni preporučuju da se korisnici programa dopunske ishrane ne biraju isključivo na osnovu socioekonomskog statusa, već na osnovu nutritivne procene i praćenja u pogledu promena potreba i stvarne efikasnosti.
Sa sporim napretkom u rešavanju problema pothranjenosti dece u Africi, globalna zdravstvena zajednica je istovremeno videla brz porast prekomerne težine i gojaznosti dece. Afrički region ima najveći teret zaostajanja u razvoju u detinjstvu i jedan od najvećih tereta prekomerne težine u detinjstvu u Africi.
Važno je da je region skrenuo sa puta za postizanje Cilja 2 održivog razvoja UN koji ima za cilj okončanje svih oblika gladi i neuhranjenosti do 2030. SZO smatra dvostruki teret neuhranjenosti dece glavnim globalnim zdravstvenim izazovom za afričke zemlje—posebno u istočnim i južnim zemljama Afrika.
„Posledice pandemije COVID-19, porast cena nafte i hrane verovatno će biti vreme pogoršanja socioekonomskih uslova i smanjenja javne potrošnje“, dodala je Semira Manaseki-Holand. „Kreatori politike koji žele da se pozabave dvostrukim teretom neuhranjenosti moraju da donesu pažljive odluke u vezi sa usmeravanjem ograničenih resursa.“
