Jeftini novi materijali i senzori pomoći će čak i malim muzejima da spreče nepovratna oštećenja predmeta.
S pogledom na vode Velikog kanala u Veneciji, nekadašnji dom američke kolekcionarke umetnosti Pegi Gugenhajm čuva jednu od najvažnijih italijanskih kolekcija dela 20. veka. Do nedavno, mnogi od njih su bili u opasnosti od nevidljivog napadača: sirćetne kiseline koju oslobađaju njihovi stari drveni okviri za slike.
Hemičari sa sedištem u drugom poznatom italijanskom gradu, Firenci, došli su do novog materijala koji će zaštititi umetnička dela od sirćetne kiseline, formaldehida i drugih štetnih isparljivih organskih jedinjenja (VOC) između 50 i 100 godina.
„Sintetizovali smo prvi apsorber za sirćetnu kiselinu i formaldehid koristeći veoma pametnu, jeftinu metodu“, rekao je Piero Baglioni, profesor fizičke hemije u Centru za koloidne i površinske nauke, ili CSGI, na Univerzitetu u Firenci.
Materijal je fleksibilan i biorazgradiv i može da apsorbuje dvostruku svoju težinu u zagađivačima. Napravljen je uglavnom od ricinusovog ulja.
Kustosi Kolekcije Pegi Gugenhajm naneli su njene listove na poleđine slika i na zid u jednoj prostoriji, što uključuje sliku Vasilija Kandinskog iz 1929. i skulpturu Umberta Bočonija iz 1915. godine.
Nivo sirćetne kiseline u prostoriji od tada je pao sa dva dela na milion (ppm), što je dovoljno visoko da ošteti umetnička dela, na bezbedne nivoe od 0,5 ppm, kaže Baglioni.
Materijal, Nanorestore VOCs, može se proizvoditi u bilo kom obliku, veličini i boji, rekao je Baglioni, koji je koordinirao istraživački projekat pod nazivom APACHE koji je razvio niz proizvoda dizajniranih da zaštite vredna umetnička dela.
Ovo otkriće će verovatno imati veliki uticaj na buduće zdravlje umetničkih dela, uključujući i ona u skladištu. To je zato što mnoge galerije i muzeji čuvaju svoje kolekcije u drvenim kontejnerima, koji oslobađaju VOC.
Centar Pompidu u Parizu – dom najveće evropske kolekcije moderne i savremene umetnosti – testira materijal za svoje kontejnere za skladištenje. Muzej čuva većinu svojih 120.000 komada u drvenim sanducima, uključujući dela Pabla Pikasa, Amedea Modiljanija i Žorža Braka.
Baglioni takođe testira materijal u muzeju u Oslu, u Norveškoj, posvećenom Edvardu Munchu i koji sadrži jednu od najpoznatijih umetnikovih slika — Vrisak. Stotine Munkovih otisaka i crteža čuvaju se u drvenim fiokama koje bi koštale malo bogatstvo da bi se promenile u novi materijal, kaže Baglioni.
U februaru, nakon što je APACHE završio prošle godine, njegov tim je stavio listove materijala — koji koštaju oko 5 evra svaki — u fioke za skladištenje i proveriće nivoe VOC u junu.
„Ako funkcioniše, muzej će uštedeti mnogo novca“, rekao je Baljioni.
Proizvod će uskoro biti na tržištu za muzeje i galerije. Takođe se prodaje kao način za prečišćavanje vazduha u domovima, bolnicama i kancelarijama. VOC čine 80% zagađivača vazduha u zatvorenom prostoru i mogu uticati na zdravlje ljudi.
Baglioni radi sa istraživačima na švedskom univerzitetu Chalmers na proizvodnji za šta se nadaju da će biti najefikasniji i ekološki najprihvatljiviji materijal na svetu za apsorpciju VOC.
APACHE je takođe razvio senzore koji koštaju samo 0,10 evra za praćenje nivoa VOC. Izradiće ih Goppion, italijanska kompanija koja proizvodi vitrine koje koriste Luvr i druge kulturne institucije.
Ali kompaniji, koja je učestvovala u projektu, potrebna je veća potražnja za proizvodnjom da bi bila održiva.
„Ako je tržište za ovaj sistem ograničeno na muzeje i galerije, neće biti profitabilno“, rekao je Baglioni. „Dakle, moramo im pronaći dodatnu upotrebu.
Većina pretnji evropskim remek-delima i istorijskim artefaktima je nevidljiva golim okom: promene temperature ili vlažnosti, ultraljubičasto svetlo, male vibracije usled posete posetilaca ili građevinskih radova, kao i VOC.
Čak i tip zgrade u kojoj su radovi smešteni – moderna ili stara, kamena ili drvena – utiče na njih. Često, udari postaju vidljivi tek kada je šteta učinjena.
Dok veliki muzeji i umetničke galerije mogu da plate za više senzora kako bi pažljivo pratili svoje kolekcije, manje institucije koje nemaju novca bore se da ispune međunarodne standarde o održavanju i skladištenju.
„Malim i srednjim muzejima je zaista teško da sačuvaju svoje artefakte zbog nedostatka stručnosti, ljudskih resursa i sredstava“, rekla je Mari-Dominik Bruni, program menadžer u francuskoj komisiji za alternativnu energiju i atomsku energiju, takođe poznatu kao CEA.
Bruni je koordinirala projekat pod nazivom SensMat koji je razvio senzore i softver za praćenje čak 12 različitih faktora životne sredine – od nivoa prašine do vibracija – i upozorio konzervatore na rizike za umetnost u njihovoj brizi kako bi mogli da reaguju pre nego što dođe do oštećenja.
„Olakšavamo način na koji prikupljaju i tumače ove podatke kako bismo odlučili koji je najbolji način za prikazivanje eksponata, ili šta da se promeni ako ga okruženje izloži riziku od oštećenja“, rekla je Bruni.
To može značiti promenu kontrola klime, ograničavanje broja posetilaca ili premeštanje predmeta u drugu prostoriju.
Metalni predmeti, na primer, mogu korodirati u pogrešnim uslovima temperature, vlažnosti i osvetljenja.
„Kada ta korozija postane vidljiva, prekasno je“, kaže Bruni. „Dakle, moramo da pomerimo objekte ili promenimo temperaturu i vlažnost da bismo sprečili njihovu koroziju.
Jedan od najštetnijih efekata su niskofrekventne vibracije. To bi moglo doći ne samo od posete posetilaca i građevinskih radova, već i od automobilskog saobraćaja.
„Muzeji treba da dijagnostikuju uticaj vibracija“, rekla je Bruni. „Naročito su ranjive freske naslikane na zidovima ili plafonima i predmeti napravljeni različitim slojevima.
Muzeji i galerije sve više pozajmljuju kolekcije jedni drugima, praksa koja stvara nove izazove za transport i izlaganje predmeta.
„Muzeji i galerije moraju da garantuju da neće ugroziti predmete koje dobijaju“, naglašava Bruni. „Naš softver bi mogao da im pomogne da definišu uslove potrebne pre dobijanja novih objekata. Osiguravajuća društva su veoma zainteresovana za ovu vrstu informacija.“
SensMat, koji je trajao od januara 2019. do avgusta 2022., radio je sa muzejima u sedam evropskih zemalja, uključujući Dansku, Francusku, Nemačku i Italiju.
„Bilo je zaista važno imati studije u različitim klimama i različitim lokacijama“, kaže Bruni.
To je značilo mogućnost razvoja rešenja koja su prikladna za širok spektar scenarija. Tim SensMat-a se nada da će njegovi nalazi biti iskorišćeni za ažuriranje međunarodnih preporuka o tome kako prikazati i sačuvati objekte.
Danas Bruni pokušava da pronađe investitore kako bi završio poslednju fazu razvoja i plasirao softver na tržište.
Veliki muzeji su izrazili interesovanje za softver, ali je krajnji cilj učiniti ga pristupačnim za male galerije.
„Primili smo veliku potražnju za softverom“, rekla je Bruni. „Moramo samo da ga razvijemo još malo. Skoro smo stigli.“
