Psilocibin je halucinogeno jedinjenje koje se nalazi u oko 200 vrsta pečuraka, uključujući kapicu slobode (Psilocibe semilanceata). Naši preci su milenijumima poznavali i koristili ovu supstancu, a poslednjih godina je ponovo izazvala interesovanje naučnih istraživača i terapeuta.
Supstanca ima potencijal da revolucioniše način na koji tretiramo stanja kao što su teška depresija i zavisnost od supstanci, prema mnogima. Ovog su mišljenja i istraživači Univerziteta Južne Danske Himanšu Kandelija i Ali Asgar Hakami Zanjani sa Odseka za fiziku, hemiju i farmaciju.
Dva istraživača su nedavno objavila svoj rad pod naslovom „Molekularna osnova antidepresivnog dejstva ekstrakta magične pečurke, Psilocin“. Članak je treći u nizu na istu temu dvojice istraživača (Interakcija psihodeličnih derivata triptamina sa lipidnim dvoslojem i ekstrakta magične pečurke u lipidnim membranama). Koautori najnovije studije su Teresa Kuinh Tram Nguien i Luise Jacobsen.
„Moje interesovanje je izazvalo kada sam čuo podkast o lečenju zavisnosti od pušenja psilocibinom. A pošto psilocibin pečurke rastu svuda u Danskoj — uzeo sam neke u Svaninge Bakeru — nije bilo teško započeti naše istraživanje“, rekao je Himanšu Kandelija.
Zajedno sa Ali Asgarom Hakamijem Zanjanijem, zainteresovan je da razume šta se dešava na molekularnom nivou kada psilocibin uđe u telo, pretvori se u psilocin i stigne do mozga.
„Prethodna istraživanja su pokazala da se psilocin vezuje za receptore serotonina u mozgu. Pokazujemo da se psilocin jače vezuje od serotonina za 5-HT 2A R serotoninski receptor. Ovo znanje može da se koristi ako želite da dizajnirate lek koji deluje kao psilocibin, “ objasnio je Ali Asghar Hakami Zanjani.
Dvojica istraživača nisu ni neuronaučnici ni farmaceuti, tako da trenutno nemaju planove za sprovođenje kliničkih ispitivanja ili dizajniranje novih lekova. Njihovo istraživanje se odnosi na proučavanje i opisivanje onoga što se dešava na molekularnom nivou kada psilocin sretne moždanu ćeliju, prodre kroz njenu membranu i veže se za receptore.
„Bio bih veoma srećan ako bi društvo moglo da iskoristi naše istraživanje. Možda će neko ovo napredovati i stvoriti molekul koji se može koristiti u medicinskom lečenju stanja poput depresije“, kaže Himanšu Kandelija.
Zanjani i Khandelia planiraju da nastave svoja istraživanja u ovoj oblasti i sada istražuju mehanizam pomoću kojeg vezivanje jedinjenja za receptor izaziva psihoaktivne reakcije.
Vreme je povoljnije nego što je bilo dugo vremena za istraživače koji žele da istraže tretmane psilocibina za stanja kao što su depresija, zavisnost, anoreksija i PTSP.
Od 1960-ih, zdravstvene vlasti mnogih zemalja su imale stroge zabrane istraživanja halucinogenih supstanci poput psilocibina i LSD-a.
Pre toga, švajcarski hemičar Albert Hofman izolovao je psilocibin i psilocin iz pečurke P. mekicana 1959. godine, a farmaceutska kompanija za koju je radio plasirala je na tržište i prodavala čisti psilocibin lekarima i terapeutima koji su potom mogli da leče svoje pacijente njime.
Krajem 1960-ih, mnoge zemlje, posebno Sjedinjene Američke Države, pooštrile su svoje zakonodavstvo o psihoaktivnim supstancama, a to je uticalo i na istraživanja psilocibina i sličnih supstanci, koja su uglavnom stagnirala od 1960-ih do pre nekoliko godina.
Danas su zemlje poput Sjedinjenih Država, Engleske i Danske ponovo aktivne u oblasti istraživanja — sada sa opreznijim pristupom.
Halucinacije i osećaj nepovezanosti sa svetom će se pojaviti bez obzira da li neko pojede psilocibinsku pečurku da bi krenuo na put ili uzme supstancu u medicinski propisanoj tableti, a to zahteva oprez, objašnjava Ali Asghar Hakami Zanjani:
„Istraživanja pokazuju da doživljavate nešto drugačije. To je oblik halucinacije. Karakteristika je da pacijenti mogu dobiti potpuno novu perspektivu na svoju situaciju: na primer, terminalno bolestan pacijent od raka može izgubiti strah od skorog umiranja i umesto toga doživeti prihvatanje njihove životne situacije. Takve seanse treba da se odvijaju u sigurnim i vodećim okruženjima koje vode obučeni terapeuti. Danas niko ne bi preporučio samo jedenje pečuraka kod kuće u sopstvenoj dnevnoj sobi.“
Rad je objavljen u časopisu Biochimica et Biophisica Acta (BBA)—Proteini i proteomika.
