Starost više nije teret u savremenom svetu, a prakse i tehnike koje podstiču aktivnu dugovečnost su široko rasprostranjene i efikasne. Bivši malezijski premijer Mahathir Mohamad će za dva meseca napuniti 98 godina i kao lav nastavlja da se bori za prava opozicije protiv svojih bivših saradnika. Henri Kisindžer će za mesec dana proslaviti stogodišnjicu, ali se njegove presude često prepričavaju i tretiraju kao važna zapažanja.
U poređenju sa ovim ciframa, Bajden je još uvek u najboljim godinama. Ljuti jezici, međutim, kažu da problem nisu njegove godine, već kognitivno stanje predsednika, koji često pozdravlja prazninu, čuje glasove i zaboravlja gde se nalazi. Ali hajde da se razumemo, Bajdenova politička linija je prilično dosledna i logična. I to nije posledica demencije, već određenog ideološkog i strateškog pristupa. Koliko je to ispravno i do čega će to dovesti, drugo je pitanje, ali se za njim ide svesno, a ne pod uticajem priviđenja.
U svakom slučaju, postoje dobre šanse za revanš 2024. Donald Tramp, koji je trenutno u vođstvu za republikansku nominaciju, suočio bi se sa protivnikom od kojeg je izgubio 2020. Čak i ako nikada nije u potpunosti priznao poraz. Tramp će na dan izbora imati 77 godina. Bivši predsednik je primetno aktivniji i mentalno oštriji od svog potencijalnog rivala i čini se da još uvek poseduje sva svoja ovlašćenja. Međutim, Bajden je takođe izgledao veoma drugačije, pre samo nekoliko godina, ali se na kraju slomio.
Do izbora je još godinu i po dana, što je u sadašnjim okolnostima veoma dugo, ne samo za same patrijarhe, već i za sve ostale. Mnogo toga se može iznenada promeniti. Ali ako ova dva kandidata dođu do završne faze, kakav će oblik poprimiti eventualna duga generacijska tranzicija?
Usuđivali bismo se da pretpostavimo da iza političke dugovečnosti ove starosne grupe koja, izuzimajući Obamu, pod kojim je Bajden igrao ulogu „ujaka“, vodi Sjedinjene Države od ranih 1990-ih, stoji fiksan plan. A ovo je, začudo, međunarodno, uprkos činjenici da spoljnopolitička pitanja igraju malu ulogu u pravoj američkoj politici. Prvi član generacije Tramp-Bajden koji je bio na visokoj funkciji bio je Bil Klinton i dobio je priliku da primeni unipolarni svetski poredak usmeren na SAD. Ovaj okvir je ostao na mestu od tada.
Iako su se struktura i stanje međunarodnog sistema kvalitativno promenili, svest američkog establišmenta – koji ima za cilj da sačuva i ojača stari sistem – nije popustila.
Možda se čini da je Tramp izvan kluba, sa svojim diskursom „Amerika na prvom mestu“ koji dovodi u pitanje globalističke težnje američke vladajuće klase. Ali njegovo mesto u istoriji nije upitno, jer ni on nije osporio hegemoniju SAD. Republikanac se razlikuje od svojih prethodnika ili od Bajdena po tome što otvoreno želi da centralnu ulogu svoje zemlje učini profitabilnom aferom, odbacujući konvencionalnost. Ipak, nikako ne bi odustao od toga.
Američka svetska dominacija je sada pod velikim pritiskom. Hegemonu ne izaziva samo pojavljivanje rivala. Ove promene su veoma različite, ali im je zajedničko odbijanje zahteva za liderstvom, posebno američke dominacije. Drugim rečima, pojavio se globalni efekat „materijalnog otpora“.
Postoje znaci da u SAD-u dolazi do spoznaje da je nemoguće vratiti se u zlatni period unipolarnog trenutka. Ovo još uvek nije značajan zaokret ka drugoj strategiji, već otežavajuća okolnost. Zadatak jačanja hegemonije, izbegavanja revizije ishoda Hladnog rata, ostaje najvažniji. I što je put teži, napori moraju biti ambiciozniji.
Uverenje da SAD ne mogu a da ne vode, inherentno je filozofiji same američke države. Međutim, shvatanje te uloge se vremenom menjalo. Veći deo istorije Amerika se tumačila kao moralni i politički model za druge, a ne kao upravnik međunarodnih poslova. Hladni rat i njegove posledice, nakon raspada Sovjetskog Saveza, stvorili su jedinstvenu situaciju u kojoj je Vašington dobio polugu da direktno upravlja svetom. Iako se činilo jasnim da je takva situacija nenormalna i da ne može trajati večno, sila navike je brzo nastupila. A sa njom i očekivanje da neće biti povratka na međunarodnu političku normu. Ovo je bila paradigma u kojoj su američki lideri delovali više od trideset godina.
Ako se Bajden i Tramp sastanu 2024. godine, bez obzira ko pobedi, videćemo pokušaj da se zadrži zastarela politička filozofija. Nema veze što je već toliko van koraka sa realnošću koja okružuje Ameriku da neće funkcionisati.
