Vežba je bila jednostavna: udahnite brojeći do pet, a zatim izdahnite ako izbrojite do pet. Radite to 20 minuta, dva puta dnevno, četiri nedelje.
Ove kratke sesije disanja imale su značajan uticaj: varijabilnost otkucaja srca dobrovoljaca se povećavala tokom svakog perioda vežbanja, a nivoi amiloid-beta peptida koji cirkulišu u njihovoj krvi su se smanjivali tokom četiri nedelje eksperimenta.
To je nalaz nove studije profesorke Mare Mather sa škole gerontologije Leonarda Davisa. Objavljena prošlog meseca u časopisu Scientific Reports, studija bi mogla biti prva koja je otkrila način na koji odrasli, i mladi i stari, mogu da smanje nivo beta amiloida: putem vežbi disanja koje snižavaju nivoe ovih peptida u našoj krvi povezanih sa Alchajmerovom bolešću.
To je zato što način na koji dišemo utiče na naš otkucaj srca, što zauzvrat utiče na naš nervni sistem i način na koji naš mozak proizvodi proteine i uklanja ih. Dok smo budni i aktivni, obično koristimo svoj simpatički nervni sistem. Ovo je ponekad poznato kao sistem „bori se ili beži“, ali ga takođe koristimo za vežbanje, fokusiranje pažnje, pa čak i za stvaranje dugotrajnih uspomena. Dok je simpatički nervni sistem aktiviran, nema mnogo varijacija u vremenu između svakog otkucaja srca. Nasuprot tome, kada je parasimpatički sistem aktiviran, broj otkucaja srca se povećava tokom udisanja i smanjuje tokom izdisaja.
Kada smo mladi – ili stariji, ali veoma fit – naše telo lako klizi između simpatičkog nervnog sistema i njegovog partnera, parasimpatičkog nervnog sistema. Ponekad poznat kao deo našeg sistema za „odmor i varenje“, parasimpatički nervni sistem nam omogućava da se smirimo, lako varimo hranu i čvrsto spavamo. Kada se pojave ovakve aktivnosti, varijacije između otkucaja srca su veće.
Ali kako starimo, naučnici uče, naša sposobnost da pristupimo našem parasimpatičkom nervnom sistemu – a samim tim i varijacija našeg otkucaja srca – dramatično se smanjuje.
Studija iz 2020. koja je koristila pametne satove pokazala je da varijabilnost otkucaja srca opada u proseku za 80 procenata između dvadeset i šezdeset godina. Ovaj nalaz bi delimično mogao objasniti zašto se borimo da duboko spavamo dok starimo.
„Znamo da simpatički i parasimpatički sistemi utiču na proizvodnju i uklanjanje peptida i proteina srodnih Alchajmeru“, rekao je Meter, koji vodi laboratoriju za emocije i kogniciju na Školi za gerontologiju Leonarda Dejvisa. „Ipak, bilo je vrlo malo istraživanja o tome kako ove fiziološke promene u starenju mogu doprineti faktorima koji pogoduju da neko razvije Alchajmerovu bolest ili ne.“
Mather i kolege istraživači sa USC, UC Irvine i UCLA tražili su od učesnika da rade vežbe biofeedback-a dva puta dnevno, po 20 minuta. Svi učesnici su zakačili monitor za srce na uvo; taj monitor je bio povezan sa laptopom koji su istraživači obezbedili.
Polovina grupe je dobila instrukcije da razmišlja o mirnim stvarima, poput scene na plaži ili šetnje parkom, ili da sluša mirnu muziku. U međuvremenu, dobili su instrukcije da paze na njihov otkucaj srca prikazan na ekranu laptopa, pazeći da linija otkucaja srca ostane što je moguće stabilnija dok meditiraju.
Drugoj grupi je rečeno da diše u ritmu pomoću pejsera na ekranu laptopa – kada se kvadrat podiže, udahnu, a kada se kvadrat spusti, izdahnu. Takođe su pratili svoje otkucaje srca, koji su imali tendenciju porasta na vrhunce dok su udisali i padali na početnu liniju kada su izdisali. Njihov cilj je bio da povećaju oscilacije srca izazvane disanjem.
Istraživači su uzeli uzorke krvi pre nego što su učesnici započeli eksperiment i ponovo, nakon četiri nedelje obuke za biofeedback. Zatim su istraživači ispitali plazmu učesnika iz obe grupe, tražeći amiloidne beta peptide.
Konkretno, istraživači su pogledali dva peptida, amiloid beta 40 i 42.
Veruje se da akumulacija beta amiloida u mozgu zbog povećane proizvodnje i/ili smanjenog klirensa izaziva proces Alchajmerove bolesti. Kod zdravih odraslih osoba koje još uvek nemaju znake akumulacije amiloida u mozgu, meta-analiza pokazuje da viši nivoi amiloida beta 40 i 42 u cirkulišućoj krvi predviđaju veći rizik od razvoja Alchajmerove bolesti.
U studiji Mathera i njegovih kolega, nivoi oba peptida u plazmi su se smanjili u grupi koja je disala sporo i pokušavala da poveća varijabilnost srčane frekvencije (HRV) povećanjem oscilacija.
Sada istraživači žele da otkriju zašto se peptidi smanjuju kada se HRV povećava, rekao je Jungvon Min, diplomirani student psihologije i glavni autor studije. Da li je to zato što se proizvodi manje peptida? Ili zato što ih telo bolje čisti? Ili neka kombinacija oboje?
Iako trenutna studija daje neke nagoveštaje.
„Na osnovu podataka koje imamo, čini se da je smanjenje beta amiloida više posledica smanjene proizvodnje“, rekla je ona. „Ali to ne isključuje mogućnost povećanja klirensa.“
Od 108 učesnika studije, polovina je bila mlada (od 18 do 30 godina), a polovina je bila stara (od 55 do 80 godina). Mlađi i stariji odrasli su pokazali slične efekte intervencija na nivoe beta amiloida u plazmi.
Čini se da je studija prva koja je otkrila da intervencije u ponašanju mogu smanjiti nivo amiloidnih beta peptida u plazmi. Prethodna istraživanja su pokazala da nedostatak sna i stres mogu povećati nivoe amiloida beta, ali se pokazalo izazovnijim smanjiti amiloid beta uz intervencije ponašanja.
„Bar do danas, intervencije vežbanja nisu smanjile nivoe Aβ [amiloid beta]“, rekao je Mather. „Redovno praktikovanje sporog disanja putem HRV biofeedback-a može biti jeftin i niskorizičan način za smanjenje nivoa Aβ u plazmi i njihovo održavanje na niskom nivou tokom odraslog doba.
