Potraga za radio signalima vanzemaljskih civilizacija tek treba da pruži dokaze o vanzemaljskoj tehnološkoj aktivnosti. Istraživanje sprovedeno u EPFL-u sugeriše da nastavimo sa potragom uz optimizaciju korišćenja raspoloživih resursa.
Više od šezdeset godina amateri i profesionalni astronomi prate nebo u potrazi za vanzemaljskom inteligencijom (SETI). Za sada bezuspešno. Ali kako da čitamo odsustvo vanzemaljskih radio signala? Da li je vreme da prestanemo da tražimo? Ili bi trebalo da se udvostručimo i bolje pogledamo, zavirujući sve dublje u našu galaksiju? Nedavna statistička analiza šezdesetogodišnje tišine sugeriše jednostavno, optimistično objašnjenje i poziva SETI zajednicu da nastavi sa potragom, ali da ostane strpljiva, jer su šanse za otkrivanje signala u narednih šezdeset godina male.
Preovlađujuća objašnjenja za odsustvo elektromagnetnih signala iz vanzemaljskih društava spadaju u dve ekstremne kategorije, kaže Klaudio Grimaldi iz Laboratorije za statističku biofiziku EPFL-a. Tabor „optimista“ smatra da smo koristili detektore koji nisu dovoljno osetljivi ili su promašili dolazne signale jer smo usmeravali naše radio teleskope u pogrešnom pravcu. „Pesimistički“ tabor, pak, tumači tišinu kao pokazatelj odsustva vanzemaljskog života u našoj galaksiji.
Prema Grimaldijevoj studiji, objavljenoj u The Astronomical Journal, postoji i treće objašnjenje. „Tražimo samo 60 godina. Zemlja bi jednostavno mogla biti u mehuru koji je slučajno lišen radio talasa koje emituje vanzemaljski život“, kaže on.
Grimaldijeva studija se zasniva na statističkom modelu koji je prvobitno razvijen za modeliranje poroznih materijala kao što su sunđeri, što on vidi kao odgovarajuću analogiju za postavljeno pitanje: „Možete zamisliti da čvrsta materija sunđera predstavlja elektromagnetne signale koji sferno zrače sa planete koja ima vanzemaljski život u svemir.“ U ovoj analogiji, rupe sunđera – njegove pore – bi predstavljale regione u kojima signali izostaju.
Prenamenivši matematičke alate za proučavanje poroznih materijala i koristeći Bajesovu statistiku, Grimaldi je uspeo da izvuče kvantitativne zaključke iz šezdeset godina posmatrane tišine. Njegovi nalazi su uslovljeni pretpostavkama da u galaksiji postoji najmanje jedan elektromagnetni signal tehnološkog porekla u bilo kom trenutku i da je Zemlja u tihom mehuru, ili „porama“, najmanje 60 godina.
„Ako je tačno da smo šezdeset godina bili u praznom regionu, naš model sugeriše da postoji manje od jedne do pet elektromagnetnih emisija po veku bilo gde u našoj galaksiji. To bi ih učinilo retkim kao supernove u Mlečnom Tako“, kaže Grimaldi. U najoptimističnijem scenariju, morali bismo da čekamo više od 60 godina da jedan od ovih signala stigne do naše planete. U najmanje optimističnom scenariju, taj broj bi se popeo na oko 2.000 godina. Drugo je pitanje da li detektujemo signale kada nam pređu put. U oba slučaja, naši radio teleskopi bi morali da budu usmereni u pravom smeru da bi ih videli.
Potraga za vanzemaljskom inteligencijom trenutno ima vetar u jedra, podstaknuta otkrićem, pre oko 20 godina, prvih planeta izvan našeg Sunčevog sistema. Danas, istraživači pretpostavljaju da bi moglo postojati čak 10 milijardi planeta sličnih Zemlji – stenovitih, odgovarajuće veličine i koje se nalaze na pravoj udaljenosti od sunca da bi u njima bio život. Njihov veliki broj povećava verovatnoću da se tehnološki život možda razvio na jednom od njih.
Ovo je dovelo do novih inicijativa širom SETI zajednice. Privatno finansiran projekat „Breakthrough Listen“, najveći te vrste, uložio je blizu 100 miliona dolara za posvećenje vremena radio-teleskopa traženju tehno-signala iz vanzemaljskih civilizacija. S obzirom da se inicijativa završava za dve godine, Grimaldi kaže da je dobar trenutak za razmišljanje o tome kako nastaviti potragu za vanzemaljskom inteligencijom u budućnosti.
„San SETI zajednice je da traži signale sve vreme, po celom nebu. Čak i današnji najveći teleskopi mogu da vide samo mali deo neba. Danas postoje nizovi teleskopa, kao što je Allen Telescope Arrai (ATA ) u Kaliforniji, koji pokazuju u različitim pravcima i mogu biti usmereni na određene regione da bi se po potrebi dobile detaljnije informacije. Isto važi i za optičke teleskope.“
„Ali“, kaže Grimaldi, „istina je da ne znamo gde da tražimo, na kojim frekvencijama i talasnim dužinama. Trenutno gledamo druge fenomene koristeći naše teleskope, tako da bi najbolja strategija mogla biti da usvojimo prošlost SETI zajednice pristup korišćenja podataka iz drugih astrofizičkih studija – detektovanje radio-emisije drugih zvezda ili galaksija – da se vidi da li sadrže bilo kakve tehno-signale, i da to postane standardna praksa.“
Upitan da li svoje zaključke smatra ohrabrujućim ili obeshrabrujućim, Grimaldi se nasmejao i rekao: „O tome treba da razmislimo. Možda nismo imali sreće što smo otkrili kako da koristimo radio teleskope baš dok smo prelazili deo svemira u kojem smo elektromagnetni signali drugih civilizacija su bili odsutni. Meni se ova hipoteza čini manje ekstremnom od pretpostavke da smo stalno bombardovani signalima sa svih strana, ali da iz nekog razloga nismo u mogućnosti da ih otkrijemo.“
