U ovoj godini je za narod Južne Koreje važna godišnjica, jer je tačno pre sedam decenija završen izuzetno krvavi Korejski rat, u kojem je, smatra se, poginulo najmanje dva i po, a moguće i preko četiri miliona ljudi.
U tom žestokom ratu učestvovali su vojnici regrutovani širom sveta. Pored nekoliko stotina hiljada američkih vojnika na strani kapitalističkog Juga, pod zastavom Ujedinjenih nacija, u većem broju su se borili i Britanci, Australijanci, Turci i Tajlanđani, a na strani komunističkog Severa, pored više od dva miliona Kineza, u cilju političke i ideološke prevlasti na Korejskom poluostrvu delovalo je i nekoliko desetina hiljada sovjetskih pilota, instruktora i drugih vojnika.
Zato je susret predsednika Južne Koreje i Sjedinjenih Država u ovoj godini bio očekivan i, verovatno, neminovan. Do njega je došlo upravo ove nedelje i to u Vašingtonu, gde se lider Republike Koreje Jun Suk Jol sastao sa svojim kolegom DŽozefom Bajdenom i obratio američkom Kongresu.
Ta šestodnevna poseta južnokorejskog predsednika SAD ostaće upamćena kao istorijska, jer je Seul dobio njemu preko potrebno obećanje da će biti uključen u proces odlučivanja o stacioniranju i upotrebi američkog nuklearnog oružja instaliranog na podmornicama i bombarderima u sastavu mornarice i vazduhoplovstva SAD.
Ovo je od vitalnog značaja za Južnu Koreju jer je ideološki i politički takmac sa Severa u protekle dve decenije daleko odmakao u razvoju nuklearnih bombi, raketa i lansera za njihovu operativnu upotrebu. Pjongjang je prvu nuklearnu probu izvršio još 2006. godine i poslednjih godina je razvio i interkontinentalne projektile, te svoje rakete sposobne da nose nuklearne bojeve glave prilagodio ne samo za lansiranje sa kamiona i vozova, već i podmornica, što ih čini teškim za praćenje i uništavanje. To je velika bezbednosna pretnja za Jug, koji se uprkos superiornom vazduhoplovstvu, posedovanju konvencionalnih balističkih projektila i informativnoobaveštajnoj i fizičkoj vojnoj podršci koji uživa od američke vojske u svim vidovima nije osećao sigurno, te je stoga želeo da sam dođe u posed nuklearnog oružja ili bar dobije pravo da utiče na to kako će američke nuklearne bombe u regionu biti raspoređene i upotrebljene (RTS :: Svet :: Da li će Južna Koreja posegnuti za nuklearnim oružjem).
Južnokorejski predsednik Jun Sok Jul sad je u Vašingtonu dobio uverevanja da će američke podmornice naoružane nuklearnim raketama ponovo posećivati južnokorejske luke, kako su to činile za vreme Hladnog rata. On je takođe dobio i obećanje da će biti formiran zajednički štab u kojem će oficiri obe vojske odlučivati o pokretima američkih nuklearnih snaga u teritorijalnim vodama i vazdužnom prostoru Južne Koreje, kao i da će biti uspostavljen mehanizam direktne komunikacije između dva predsednika posvećen odlučivanju o upotrebi nuklearnog oružja.
Predsednik Bajden svom gostu s Dalekog istoka je darivao i rečenicu u kojoj je jasno stavio do znanja da će svaki nuklearni napad na SAD ili nekog njenog saveznika značiti kraj režima koji ga je preduzeo.
S obzirom da je dobio garancije da će američki nuklearni kišobran nad njegovom zemljom zaista funkcionisati i da će u tom američkom nuklearnom odvraćanju severnog suseda i njegova vlada imati reč, južnokorejski predsednik je zauzvrat, javljaju mediji u SAD, izjavio da njegova zemlja neće nastojati da proizvede sopstveno nuklearno oružje.
Ovde je, dakle, reč o daljem produbljivanju ionako vrlo bliske vojne saradnje SAD i Republike Koreje, koja traje više od sedamdeset godina. U Južnoj Koreji se sada nalazi oko 28 i po hiljada američkih vojnika, a na vrhuncu Korejskog rata 1953. bilo ih je čak oko 326.000.
Takođe, može se smatrati i da je reč o jednoj vrsti kompromisa, jer mada je Seul dobio retku privilegiju da učestvuje u odlučivanju u vezi razmeštanja i upotrebe američkog nuklearnog oružja, on neće moći da proizvede sopstveno nuklearno oružje, što bi za njega bilo idealno i za šta nesumnjivo ima sve potrebne tehnološke i ljudske kapacitete.
Naime, nuklearni Jug ne bi odgovarao Sjedinjenim Državama jer bi bio nezavisniji od njih u vojno-bezbednosnom, a onda i političkom pogledu. Nije nezamislivo da bi u nekom narednom talasu nacionalizma u Republici Koreji, kakav je recimo bio vidan za vreme vlade bivšeg predsednika Ro Mu-hjuna, njeni građani onda tražili da se američki vojnici sasvim ili u značajnom broju povuku iz njihove zemlje (kako se i desilo krajem prošlog i početkom ovog veka kada je Južnu Koreju napustilo njih oko 12.000).
Ako bi se Južna Koreja opremila nuklearnim oružjem vrlo je verovatno da bi i susedni Japan, u potpunosti okružen nuklearnim silama, takođe tražio istu privilegiju za sebe, što bi dodatno umanjilo strateški značaj američke vojske u regionu Istočne Azije.
Štaviše, ako bi se Južna Koreja naoružala nuklearnim oružjem, u slučaju ujedinjenja sa Severom nekada u budućnosti za SAD bi bilo teško da traži denuklearizaciju kao uslov za odobravanje tog ujedinjenja, jer vladu u Seulu decenijama hvali kao entitet koji s Vašingtonom deli vrednosti demokratije i ljudskih prava i sloboda. Odnosno, argument da autokratski režim ne treba da ima nuklearnu bombu jer je nestabilan pojedinac, diktator, može iskoristiti za užasna zlodela ne bi tada važio i nova moćna nuklearna sila sa velikom populacijom, visoko razvijenom tehnologijom i snažnom ekonomijom bi bila rođena.
Otud, mada sada južnokorejski političari i građani mogu da nešto mirnije spavaju, sigurno je da i dalje osećaju da nemaju svoju sudbinu u sopstvenim rukama.
