Većinu nas nerviraju mravi u našim baštama. Toliko ih je. A ako ostavite hranu na svom baštenskom stolu, čak i na samo nekoliko minuta, sto će biti prepuno mrava kada se vratite.
Većina vlasnika bašta će stoga učiniti sve što mogu da se otarase kolonija mrava u svojoj bašti. Ali možda bi trebalo da ostavimo mrave na miru? Zbog toga što su izuzetno korisni za biodiverzitet, pokazuje nova studija objavljena u časopisu Arthropod-Plant Interactions.
Zajedno sa kolegama sa Odeljenja za ekonauku na Univerzitetu Arhus, Rike Rajsner Hansen je proučavala mravlje humke na danskim vestovima kako bi otkrila njihov značaj za druge insekte i biljke.
„Mravi vuku mrtve životinje nazad do mravljeg humka, a to dodaje ugljenik i druge važne hranljive materije u okolno zemljište. Mravlji nasip zagreva okolno tlo, a u proleće guje, gušteri i bube vole da se odmaraju u blizini mravljih humka. za toplinu. Toplota i hranljive materije stvaraju jedinstvene uslove koji omogućavaju određenim biljnim vrstama koje inače ne uspevaju na vresištu da uspevaju na mravljim humcima“, kaže ona.
Opremljen lopatom, Hansen je otišla u pustinju da prouči ulogu mravljih humaka u divljini pustara. Tražila je dve vrste mravinjaka:
Oni koji pripadaju uskoglavim mravima, koji izgledaju skoro identično mravljim humcima koje vidite u danskim šumama. Međutim, umesto borovih iglica, uskoglavi mravi koriste lišće vrijeska i trave. I humke koje pripadaju žutom livadskom mravu. Ovo je mali mrav koji gradi svoje gnezdo od mineralnog zemljišta na pustari.
Kad god bi naišla na mravlji humak, izvadila je lopatu i iskopala duboku rupu tik do mravlje humke. Na ovaj način je mogla da proučava kako mravlji nasip utiče na tlo, korenje i divlje životinje iznad i ispod humka. Takođe je izmerila temperaturu na vrhu mravljeg humka i ispitala je tlo oko i ispod njega da bi odredila hranljive materije u tlu.
„Izgleda da gornji deo mravljeg humka deluje kao neka vrsta minijaturne Kosta del Sol za insekte i gmizavce. Životinje iskorišćavaju višak toplote od mrava za toplotu u rano proleće i u prohladna jutra“, objašnjava ona i nastavlja.
„Isto važi i za biljke. Ako biljka raste na mravljim humcima, brže će procvetati ili doći u list od iste vrste koja raste na okolnom zemljištu. To je ogromna korist za insekte koji se hrane polenom i nektarom, jer mravlje humke uvode dodatnu sezonu cvetanja.“
Alcon blue je leptir koji živi samo na pustari gde žive mravi. Gusenica Alcon blue-a razvila je metodu kojom vara mrave da pomisle da je to njihova kraljica.
„Alcon blue polaže jaja na retku biljku močvarnog encijana. Gusenica se hrani semenom močvarnog encijana tokom prve tri faze svog života. Kada dovoljno naraste, pada na zemlju i počinje da emituje miris i zvuče identično larvi kraljice mrava“, kaže Hansen i nastavlja:
„Kada mravi radnici otkriju za šta pogrešno veruju da je larva kraljice, oni je odvuku u gnezdo mrava. Nahrane gusenicu, a ponekad čak zaborave i svoje potomstvo, a kolonija umire.“
Gusenica zimuje u mravljim humcima i u proleće raširi svoja lepa plava krila i napusti mravlji humak. Danska je dom za 12 vrsta leptira sa paučinastim krilima – porodice leptira kojoj pripada Alcon blue. Jedanaest od ovih vrsta najbolje uspeva na mestima gde takođe žive mravi. A nekoliko njih zavisi od mrava da završe svoj životni ciklus.
Ali mravlje humke su važne i za druge vrste. Zaštita mravljih humka stoga može biti važan korak u ublažavanju krize biodiverziteta.
Svet, uključujući Dansku, nalazi se usred krize biodiverziteta. Gubimo vrste sve bržim tempom jer uništavamo važna staništa kada obaramo šume, obrađujemo vresišta ili drenažna močvara.
Samo u Danskoj preti izumiranje 1.844 vrste životinja, biljaka i gljiva. Među njima je i Alcon blue. Za samo 40 godina, Alcon blue je izgubio više od 15 odsto svog staništa u Danskoj. To bi moglo biti zbog načina na koji upravljamo našim pustarama, objašnjava Hansen.
„Mi težimo da upravljamo našim vresištem kao homogenim pejzažom. Često primenjujemo isti metod upravljanja u celoj vresištu da bismo ga sačuvali kao otvoreni pejzaž. Na primer, dozvoljavamo previše životinja da pasu zemlju. Ili koristimo velike mašine za sečenje Nažalost, to uništava mravlje humke.
Da bismo obezbedili mnogo različitih biljaka i životinja na vresištu, moramo ponovo da zadivljamo pejzaž, ili ga barem vratimo na način na koji je bio pre nego što je mašinerija preuzela tradicionalne sisteme upravljanja“, objašnjava ona.
Pre nego što su ljudi počeli da oblikuju i obrađuju zemlju, veći deo Danske bio je prekriven šumom. Kada grom udari u drvo, može izazvati veliki šumski požar. Takvi požari mogli su da očiste velike površine zemlje, a iz pocrnelih panjeva i pepela nastajao je i razvijao se otvoreni pustari.
Polako, tokom decenija, drveće je ponovo raslo i na kraju se šuma vratila. Na taj način su se vresišta pojavile i ponovo nestajale tokom vremena širom Danske.
Pošto su vresišta menjale pejzaže, nudile su sve vrste staništa i vrvele su životom i obiljem vrsta.
Prema Hansenovoj, ovo je tip vraškog pejzaža koji se danas mora obnoviti u Danskoj ako želimo da učinimo dobro biodiverzitetu.
„Moramo da očuvamo mravlje humke i da ne koristimo isti metod gazdovanja po celom livadi. Ispaša i spaljivanje su važne tehnike upravljanja. Ali moramo da primenjujemo metode na različite načine i da ih prilagođavamo. Ako dozvolimo koze, ovce ili konje da pasu na ista, ograničena zona tokom celog leta, sve će pojesti i ostaviti veoma homogen pejzaž, kaže ona i dalje objašnjava:
„Sve je u stvaranju raznolikog pejzaža. Ako primenite raznolik sistem upravljanja, rezultat će biti raznolik pejzaž.“
U mnogim mestima u Danskoj, lokalna uprava je odgovorna za održavanje i upravljanje vretskim predelima. Stoga, pošto lokalne samouprave često odlučuju o planovima upravljanja vegetacijom, možda bi trebalo da razmotre ono što je Hansen saznao?
„Lokalne samouprave imaju mnogo kvalifikovanih biologa u svojoj radnoj snazi. One znaju da je važno primeniti različite tehnike upravljanja vresišta. Nažalost, to je često pitanje finansija, a biodiverzitet je na gubitku“, kaže ona.
Ali lokalne samouprave nisu jedine koje treba da slušaju šta Hansen ima da kaže. Vlasnici vrtova takođe moraju da promene svoju igru. Kod kuće, u sopstvenoj bašti, Hansen je eksperimentisala. Ostavila je mravlje humke. A ovo je dovelo do mnogo više života, objašnjava ona.
„Nakon što sam napustila mravlje humke i posejala divlje, autohtono cveće graška, sada imam mnogo više uobičajenih plavih leptira u svojoj bašti. Vrvi od lepih, plavih leptira“, kaže ona.
Ona objašnjava da nije dovoljno tu i tamo posaditi poneko livadsko cveće da bi se stvorio veći biodiverzitet. Važno je razmisliti o uslovima života koji su potrebni da bi leptir završio ceo svoj životni ciklus. Mnogim insektima su potrebni različiti tipovi pejzaža.
„Na primer, pčelama su potrebna područja sa golim, čvrstim zemljištem. Mala, topla mesta gde mogu da prave gnezda. Drugim insektima su potrebne male gomile zemlje, vode ili mrtvog drveta. Takođe je važno imati biljke koje obezbeđuju različite vrste nektara. Neke pčele može koristiti samo nektar iz jedne ili nekoliko vrsta cveta, a neki leptiri žive samo na određenim biljkama.Važno je da obezbedimo ove male varijacije staništa u našim baštama, kako u pogledu prostora tako i tokom cele godine, ako želimo da prirodi vratimo raznolikost“, zaključuje ona.
