Uganda je prijavila svoj prvi slučaj COVID-19 21. marta 2020. Skoro godinu dana kasnije, prva serija vakcina za zaštitu od širenja bolesti stigla je u zemlju.
Kako su ljudi počeli da dobijaju injekcije u narednim mesecima, istraživači iz Laboratorije za upravljanje MIT-om (MIT GOV/LAB) i Škole javnog zdravlja Univerziteta Makerere u Ugandi želeli su da shvate šta motiviše ljude da se vakcinišu i podstiču interesovanje za vakcine.
U istraživanju mobilnog telefona sprovedenom u novembru 2021. godine, tim je otkrio da je veća verovatnoća da će ispitanici koji su dobili informacije o COVID-19 od zdravstvenih radnika biti vakcinisani. Nalazi su objavljeni 17. marta u časopisu BMJ Open.
Rezultati pokazuju da ljudi veruju sistemu zdravstvene zaštite, tako da snažne poruke zdravstvenih zvaničnika mogu da igraju važnu ulogu u budućim naporima za vakcinaciju, kaže Lula Čen, naučnik na MIT GOV/LAB i koautor studije.
„Moramo imati [zdravstvene radnike] kao šampione ovih vakcina“, kaže Ravlance Ndejjo, pomoćnik predavača na Odseku za kontrolu bolesti i zdravlje životne sredine na Univerzitetu Makerere i prvi autor studije.
Nedavni rad proizlazi iz veće saradnje između MIT GOV/LAB, Univerziteta Makerere, Škole javnog zdravlja Univerziteta Kinšase u Demokratskoj Republici Kongo, Medicinskog koledža Univerziteta Ibadan u Nigeriji i Univerziteta Cheikh Anta Diop u Senegalu. Timovi su zajedno radili na telefonskim anketama kako bi razvili bolje razumevanje stavova ljudi prema vakcinama protiv COVID-19 u Africi i njihovog poverenja u vlasti tokom pandemije. Lili L. Tsai, Ford profesor političkih nauka na MIT-u i direktor i osnivač MIT GOV/LAB-a, je koautor novog rada.
Skoro 1.200 odraslih učesnika u Ugandi završilo je telefonsku anketu za novu studiju. Učesnicima je postavljeno pitanje da li su vakcinisani protiv COVID-19, koji faktori su uticali na njihovu odluku da se vakcinišu ili ne i da li oni koji su nevakcinisani nameravaju da se vakcinišu. Administratori ankete su takođe prikupili demografske podatke kao što su starost, pol, status zaposlenja, obrazovanje i mesto stanovanja ispitanika.
U vreme studije, sve odrasle osobe su imale pravo da prime vakcinu. Ali ljudi koji žive u ruralnim područjima imali su manji pristup vakcinama, kaže Ndejjo.
Skoro polovina (49,7%) ispitanika izjavila je da je primila najmanje jednu dozu vakcine protiv COVID-19. Otprilike u isto vreme, podaci Ministarstva zdravlja pokazali su da je samo oko 16% odraslih primilo bar jednu dozu vakcine. Ovo neslaganje bi moglo biti delimično posledica činjenice da je veća verovatnoća da će anketa putem mobilnog telefona doći do ljudi koji žive u urbanim sredinama i koji imaju veći pristup vakcinama. A neki ispitanici koji nisu primili vakcinu su možda prijavili da su je primili.
Ohrabrujuće je da je oko 9 od 10 nevakcinisanih ispitanika reklo da namerava da se vakciniše. Najčešći razlozi zašto nisu vakcinisani ovi ispitanici su navodili to što im vakcine nisu bile dostupne (42% nevakcinisanih ispitanika) ili nisu imali vremena da se vakcinišu (24%). U međuvremenu, samo 13% nevakcinisanih ispitanika reklo je da su zabrinuti za bezbednost vakcine.
Ovi nalazi ukazuju na to da neodlučnost u vezi sa vakcinom nije bila toliko veliki problem kao jednostavno obezbeđivanje pristupa dovoljnom broju ljudi, kaže Ndejjo. To pokazuje da zdravstveni sistemi „treba da dođu do ljudi na najpogodniji način da bi se zaista vakcinisali“, dodaje on.
Ispitanici su takođe naveli da su zdravstveni radnici uticali na njihovu odluku da se vakcinišu. Oko 14 odsto vakcinisanih ispitanika reklo je da je preporuka da se vakcinišu od zdravstvenog radnika jedan od razloga zašto su dobili vakcinu. Drugo pitanje je tražilo od ljudi da navedu svoje izvore informacija o COVID-19. Odgovori su uključivali članove porodice, prijatelje, televiziju, lokalne lidere i zdravstvene radnike. Ljudi koji su zdravstvene radnike naveli kao izvor informacija imali su veće šanse da se vakcinišu od onih koji nisu.
Na početku pandemije postojali su problemi sa oklevanjem u vezi sa vakcinacijom među zdravstvenim radnicima, kaže Ndejjo. Uganda je uključila zdravstvene radnike kao prioritetnu grupu za vakcine, za koje Ndejjo smatra da je ključno za povećanje stope vakcinacije u opštoj populaciji. Ovaj potez povećao je stopu vakcinacije među zdravstvenim radnicima, kao i koliko bi mogli da podele sa pacijentima o vakcinama.
Ovaj nalaz naglašava važnost edukacije zdravstvenih radnika o vakcinama i obuke da pacijentima prenesu informacije o vakcinama, dodaje Ndejjo.
Studija je takođe identifikovala da su ljudi stariji od 65 godina, ljudi koji su pohađali srednju školu ili stekli visoko obrazovanje i ljudi koji žive u severnim i centralnim regionima Ugande imali veću verovatnoću da budu vakcinisani. Veza između vakcinalnog statusa i obrazovanja je Ndejjou implicirala da „možda postoji grupa koju ostavljamo iza sebe u pogledu pristupa informacijama u vezi sa vakcinama“. On sugeriše da bi jednostavnije prenošenje informacija i korišćenje masovnih medija za dopiranje do šireg kruga ljudi moglo pomoći.
Kome ljudi veruju za informacije o vakcinama je važno, pošto su u to vreme širom sveta postojale dezinformacije o vakcinama protiv COVID-19. Ako zdravstveni sistemi mogu da izgrade odnose poverenja sa ljudima, mogli bi da povećaju prihvatanje vakcine, kaže Čen.
Zatim, tim želi da primeni ono što je naučio iz anketa o vakcini protiv COVID-19 da proučava intervencije za povećanje stope vakcinacije protiv humanog papiloma virusa (HPV) među adolescentkinjama u Ugandi.
