Alga Melosira arctica, koja raste ispod arktičkog morskog leda, sadrži deset puta više mikroplastičnih čestica nego okolna morska voda. Ova koncentracija u osnovi mreže hrane predstavlja pretnju za stvorenja koja se hrane algama na površini mora. Grudice mrtvih algi takođe transportuju plastiku sa njenim zagađivačima posebno brzo u duboko more – i na taj način mogu objasniti visoke koncentracije mikroplastike u tamošnjem sedimentu. Istraživači predvođeni Institutom Alfred Vegener sada su objavili ovo u časopisu Environmental Science and Technology.
To je lift za hranu za životinje koje žive na dnu u dubokom moru: alga Melosira arctica raste brzim tempom ispod morskog leda tokom prolećnih i letnjih meseci i tamo formira metarske ćelijske lance. Kada ćelije umru, a led za čiju donju stranu prianjaju se topi, one se spajaju i formiraju grudve koje mogu da potone nekoliko hiljada metara na dno dubokog mora u roku od jednog dana. Tamo predstavljaju važan izvor hrane za životinje i bakterije koje žive na dnu.
Međutim, pored hrane, ovi agregati transportuju i sumnjivi teret u arktičko duboko more: mikroplastiku. Istraživački tim predvođen biologom dr Melani Bergman sa Instituta Alfred Vegener, Helmholc centar za polarna i morska istraživanja (AVI) sada je objavio svoje nalaze.
„Konačno smo pronašli uverljivo objašnjenje zašto uvek merimo najveće količine mikroplastike u predelu ivice leda, čak i u dubokom morskom sedimentu“, izveštava Melani Bergman.
Do sada su istraživači znali samo iz ranijih merenja da se mikroplastika koncentriše u ledu tokom formiranja morskog leda i da se ispušta u okolnu vodu kada se topi. „Brzina kojom se alga spušta znači da ona pada skoro u pravoj liniji ispod ivice leda. Morski sneg je, s druge strane, sporiji i strujanja ga guraju u stranu pa tone dalje. Sa Melosira koja uzima mikroplastiku direktno na dno, pomaže da se objasni zašto merimo veće brojeve mikroplastike ispod ivice leda“, objašnjava biolog AVI.
Tokom ekspedicije sa istraživačkim brodom Polarstern u leto 2021., ona i istraživački tim prikupili su uzorke algi Melosira i okolne vode sa leda. Partneri sa Ocean Frontier Institute (OFI), Univerziteta Dalhousie i Univerziteta u Kenterberiju potom su ih analizirali u laboratoriji na sadržaj mikroplastike. Iznenađujući rezultat: nakupine algi su sadržale u proseku 31.000 ± 19.000 mikroplastičnih čestica po kubnom metru, što je oko deset puta više od koncentracije okolne vode.
„Nitaste alge imaju ljigavu, lepljivu teksturu, tako da potencijalno sakuplja mikroplastiku iz atmosferskog taloženja u moru, samu morsku vodu, iz okolnog leda i bilo kog drugog izvora kroz koji prođe. Jednom zarobljene u mulj algi, putuju kao ako su u liftu do morskog dna, ili ih pojedu morske životinje“, objašnjava Deonie Allen sa Univerziteta u Kenterberiju i Univerziteta u Birmingemu, koja je deo istraživačkog tima.
Pošto su ledene alge važan izvor hrane za mnoge stanovnike dubokog mora, mikroplastika bi tako mogla ući u mrežu hrane tamo. Ali to je takođe važan izvor hrane na površini mora i mogao bi objasniti zašto je mikroplastika bila posebno rasprostranjena među organizmima zooplanktona povezanim sa ledom, kao što pokazuje ranija studija sa učešćem AVI. Na ovaj način takođe može da uđe u lanac ishrane ovde kada zooplankton jedu ribe kao što je polarni bakalar, a njih jedu morske ptice i foke, a ove pak polarni medvedi.
Detaljna analiza sastava plastike pokazala je da se na Arktiku nalazi mnoštvo različitih vrsta plastike, uključujući polietilen, poliester, polipropilen, najlon, akril i mnoge druge. Pored raznih hemikalija i boja, ovo stvara mešavinu supstanci čiji je uticaj na životnu sredinu i živa bića teško proceniti.
„Ljudi na Arktiku su posebno zavisni od morske mreže hrane za snabdevanje proteinima, na primer kroz lov ili ribolov. To znači da su takođe izloženi mikroplastici i hemikalijama koje se nalaze u njoj. Mikroplastika je već otkrivena u ljudskim crevima, krvi, vena, pluća, placente i majčinog mleka i može izazvati zapaljenske reakcije, ali sveukupne posledice su do sada jedva istraživane“, navodi Melani Bergman.
„Mikro i nano plastika je u osnovi otkrivena na svakom mestu koje su naučnici istraživali u ljudskom telu iu mnoštvu drugih vrsta. Poznato je da menja ponašanje, rast, plodnost i stopu smrtnosti organizama, a za mnoge plastične hemikalije se zna da su toksini. ljudi“, kaže Steve Allen, OFI Dalhousie univerzitet, član istraživačkog tima.
Štaviše, arktički ekosistem je već ugrožen dubokim ekološkim poremećajima izazvanim klimatskom krizom. Ako su organizmi sada dodatno izloženi mikroplastici i hemikalijama koje one sadrže, to ih može dodatno oslabiti.
„Dakle, imamo kombinaciju planetarnih kriza koje hitno moramo efikasno da rešimo. Naučne kalkulacije su pokazale da je najefikasniji način da se smanji zagađenje plastikom smanjenje proizvodnje nove plastike“, kaže Melani Bergman i dodaje: „Ovo stoga bi definitivno trebalo dati prioritet u globalnom sporazumu o plastici o kojem se trenutno pregovara.“ Zato Bergman prati i narednu rundu pregovora, koja će početi u Parizu krajem maja.
