Trenutak oklevanja… Da, ovde tačka — ali zar ne bi trebalo da bude zapeta? Ili bi bila bolja crtica? Interpunkcija može biti smetnja; često se jednostavno zanemaruje. Pogrešno! Najnovije statističke analize daju drugačiju sliku: čini se da interpunkcija „izrasta“ iz osnova koje dele svi (ispitani) jezici, a njene karakteristike su daleko od trivijalnih.
Mnogima se interpunkcija čini kao neophodno zlo, koje se rado ignoriše kad god je to moguće. Nedavne analize literature pisane na aktuelnim glavnim svetskim jezicima zahtevaju od nas da promenimo ovo mišljenje. U stvari, iste statističke karakteristike obrazaca upotrebe interpunkcije primećene su u nekoliko stotina radova napisanih na sedam, uglavnom zapadnih jezika.
Interpunkcija, čijih se svih deset predstavnika nalazi u uvodu ovog teksta, pokazuje se kao univerzalna i neizostavna dopuna matematičkom savršenstvu svakog proučavanog jezika. Ovako izvanredan zaključak o ulozi pukih zareza, uzvičnika ili tačaka dolazi iz članka naučnika sa Instituta za nuklearnu fiziku Poljske akademije nauka (IFJ PAN) u Krakovu, objavljenog u časopisu Chaos, Solitons & Fractals.
„Sadašnje analize su produžetak naših ranijih rezultata o multifraktalnim karakteristikama varijacije dužine rečenice u delima svetske književnosti. Uostalom, šta je dužina rečenice? To nije ništa drugo do rastojanje do sledećeg specifičnog znaka interpunkcije — tačke . Dakle, sada smo sve znakove interpunkcije uzeli pod statističku lupu, a takođe smo pogledali šta se dešava sa interpunkcijom tokom prevođenja“, kaže prof. Stanislav Drozdz (IFJ PAN, Tehnološki univerzitet u Krakovu).
Proučavana su dva skupa tekstova. Glavne analize interpunkcije unutar svakog jezika sprovedene su na 240 veoma popularnih književnih dela napisanih na sedam glavnih zapadnih jezika: engleskom (44), nemačkom (34), francuskom (32), italijanskom (32), španskom (32), poljskom (34) i ruski (32). Ovaj konkretan izbor jezika zasnivao se na kriterijumu: istraživači su pretpostavili da ne manje od 50 miliona ljudi treba da govori dotičnim jezikom, a da su dela napisana na njemu trebalo da budu nagrađena najmanje pet Nobelovih nagrada za književnost.
Pored toga, za statističku validnost rezultata istraživanja, svaka knjiga je morala da sadrži najmanje 1.500 nizova reči razdvojenih znakovima interpunkcije. Za posmatranje stabilnosti interpunkcije u prevodu pripremljena je posebna zbirka. Sadržao je 14 radova, od kojih je svaki bio dostupan na svakom od proučavanih jezika (međutim, dve od 98 jezičkih verzija su izostavljene zbog nedostupnosti).
Ukupno, autori u obe zbirke uključivali su pisce kao što su Konrad, Dikens, Dojl, Hemingvej, Kipling, Orvel, Selindžer, Vulf, Gras, Kafka, Man, Niče, Gete, La Fajet, Dima, Igo, Prust, Vern, Eko, Servantes, Sienkievicz ili Reimont.
Pažnju krakovskih istraživača prvenstveno je privukla statistička raspodela razmaka između uzastopnih znakova interpunkcije. Ubrzo je postalo očigledno da je na svim proučavanim jezicima najbolje opisana jednom od tačno definisanih varijanti Vajbulove distribucije.
Kriva ovog tipa ima karakterističan oblik: u početku brzo raste, a zatim, nakon dostizanja maksimalne vrednosti, nešto sporije se spušta do određene kritične vrednosti, ispod koje malom i stalno opadajućom dinamikom dostiže nulu. Vejbulova distribucija se obično koristi za opisivanje fenomena preživljavanja (npr. populacija kao funkcija starosti), ali i različitih fizičkih procesa, kao što je povećanje zamora materijala.
„Podudarnost distribucije dužine niza reči između znakova interpunkcije sa funkcionalnim oblikom Vejbulove distribucije bila je bolja što smo više tipova znakova interpunkcije uključili u analizu; za sve znakove se pokazalo da je podudarnost skoro potpuna. Vremenom, neke razlike u distribucijama su očigledne između različitih jezika, ali one se svode samo na izbor neznatno različitih vrednosti za parametre distribucije, specifične za jezik o kome je reč. Čini se da je interpunkcija sastavni deo svih jezika koji se proučavaju. “, napominje prof. Drozdz.
Posle nekog trenutka on sa malo zabave dodaje: „…a pošto se Vajbulova distribucija bavi fenomenima kao što je preživljavanje, može se reći bez preteranog navijanja da interpunkcija u svojoj prirodi ima bukvalno ugrađenu borbu za opstanak“.
Sledeća faza analiza sastojala se od utvrđivanja funkcije opasnosti. U slučaju interpunkcije, on opisuje kako se uslovna verovatnoća uspeha – tj. verovatnoća sledećeg znaka interpunkcije – menja ako se takav znak još nije pojavio u analiziranom nizu.
Rezultati su ovde jasni: jezik koji karakteriše najmanja sklonost korišćenju interpunkcije je engleski, a španski ne zaostaje mnogo za njim; Slovenski jezici su se pokazali kao najviše zavisni od interpunkcije. Čini se da krive funkcije opasnosti za znakove interpunkcije na šest proučavanih jezika prate sličan obrazac, uglavnom su se razlikovale po vertikalnom pomeranju.
Nemački se pokazao kao izuzetak. Njegova funkcija opasnosti je jedina koja seče većinu krivih konstruisanih za druge jezike. Čini se da nemačka interpunkcija kombinuje karakteristike interpunkcije mnogih jezika, čineći je nekom vrstom esperantske interpunkcije.
Gore navedeno zapažanje je u skladu sa sledećom analizom, koja je trebalo da vidi da li se interpunkcijske karakteristike originalnih književnih dela mogu videti u njihovim prevodima. Kao što se i očekivalo, ispostavilo se da je jezik koji je najvernije transformisao interpunkciju sa originalnog na ciljni jezik nemački.
U govornoj komunikaciji, pauze se mogu opravdati ljudskom fiziologijom, kao što je potreba da se uhvati dah ili da se odvoji trenutak za strukturiranje onoga što će se sledeće reći u svom umu. A u pisanoj komunikaciji?
„Kreirati rečenicu dodavanjem jedne reči za drugom uz obezbeđivanje da poruka bude jasna i nedvosmislena je pomalo kao stezanje tetive luka: u početku je lako, ali svakim trenutkom postaje sve zahtevnije. Ako nema naručivanja elemenata u tekstu (a to je uloga interpunkcije), težina interpretacije se povećava kako se niz reči produžava.Previše zategnuta guda može da pukne, a predugačka rečenica može postati nerazumljiva. Stoga autor se suočava sa neophodnošću ‘oslobađanja strelice’, odnosno zatvaranja odlomka teksta nekom vrstom interpunkcijske oznake. Ovo zapažanje važi za sve analizirane jezike, pa se radi o onome što bi se moglo nazvati lingvističkim zakonom“, navodi dr. Tomasz Stanisz (IFJ PAN), prvi autor dotičnog članka.
Konačno, vredi napomenuti da je pronalazak interpunkcije relativno nedavno – znaci interpunkcije uopšte nisu postojali u starim tekstovima. Pojava optimalnih obrazaca interpunkcije u savremenim pisanim jezicima može se stoga tumačiti kao rezultat njihovog evolucionog napretka. Međutim, prevelika potreba za interpunkcijom nije nužno znak takve sofisticiranosti.
Čini se da su engleski i španski, koji su trenutno najuniverzalniji jezici, u svetlu gore navedenih studija, manje strogi u pogledu učestalosti upotrebe interpunkcije. Verovatno je da su ovi jezici toliko formalizovani u smislu konstrukcije rečenice da ima manje prostora za nejasnoće koje bi trebalo razrešiti znacima interpunkcije.
