Kao i mnoge neurodegenerativne bolesti, Parkinsonova bolest (PD) je lopov koji hakuje u ljudske operativne sisteme i kvari njihove kognitivne čvrste diskove sve dok više ne mogu da kontrolišu svoje pokrete ili obavljaju aktivnosti svakodnevnog života.
Često, u kasnijim stadijumima, Parkinsonova bolest takođe krade podatke, što dovodi do gubitka pamćenja, konfuzije i demencije.
I uzrok i izlečenje Parkinsonove bolesti ostaju neuhvatljivi, ali istraživanja su pomogla obolelim osobama da upravljaju svojim simptomima i vode zdravije živote nakon dijagnoze. Pojedinci kojima je dijagnostikovana Parkinsonova bolest obično imaju više obrazovanje od opšte populacije i često su u najboljim godinama zarade, a razlozi za ove dve čudnosti nisu dobro shvaćeni.
Nedavna studija koju je vodio neuropsiholog MUSC-a pomoći će istraživačima na terenu da bolje procene da li njihova klinička ispitivanja daju vredne rezultate u smanjenju simptoma osoba sa PD.
Zajedno sa timom saradnika, dr Travis Turner, docent i direktor Odeljenja za neuropsihologiju u MUSC-u, iskopao je duboko u postojeću riznicu podataka kako bi razjasnio kognitivni uticaj ranih faza PD. Ono što je otkrio u početku je izgledalo kontraintuitivno i dovodi u pitanje pojam kognitivnih deficita kod pojedinaca koji imaju PD manje od pet godina.
Tarner i njegove kolege su utvrdili da bolest generalno ne smanjuje kognitivne funkcije tokom prvih pet godina bolesti, barem ne onako kako se meri standardizovanim testovima na pacijentima. Ovaj nalaz važi i za one koji su već imali blago kognitivno oštećenje.
Konkretno, Tarnerov tim je ispitao rezultate kognitivnih testova iz Inicijative za markere progresije Parkinsonove bolesti (PPMI) na skoro 400 osoba, uključujući 253 novodijagnostikovana pacijenta sa PD i 134 zdrave kontrole. Unutar kohorte, 84 osobe su identifikovane sa već postojećim blagim kognitivnim oštećenjem. PPMI je sproveo niz testova pamćenja, vizuelno-prostornih funkcija, brzine obrade, radne memorije i verbalne tečnosti.
Pacijenti sa Parkinsonovom bolešću su radili normalno na svim testovima osim dva, merenju radne memorije i testu brzine obrade. Daljnjim ispitivanjem rezultata utvrđeno je da je poslednja razlika u potpunosti bila funkcija opadanja motora: pacijenti sa PD nisu mogli fizički da reaguju tako brzo zbog motoričkih simptoma kao što su tremor i rigidnost. Primenom testa da se uzme u obzir ta varijabla eliminisana je razlika između pacijenata sa PD i kontrolne grupe.
Za test pamćenja, osobe sa PD iskusile su blagi pad, možda izvor onoga što neki kojima je dijagnostikovana magla u mozgu. „Blaga znači izvestan stepen subjektivnog pada sa komplikovanijim zadacima: polaganje računa, porez, lično zakazivanje, nerutinski posao“, rekao je Tarner. Razliku, kaže on, generalno ne bi primetio niko osim samih pojedinaca.
Rezultati su bili suprotni očekivanjima tima, posebno u pogledu pacijenata sa PD koji su već imali blago oštećenje, rekao je Turner. Podaci sugerišu da su čak i oni koji su već pogođeni pretrpeli mali ili nikakav dalji kognitivni pad tokom prvih pet godina nakon dijagnoze.
Još jedno iznenađenje: da nijedan drugi istraživač nije prethodno istražio skladište informacija i analizirao rezultate.
„Pacijenti sa PD obično prijavljuju rani pad kognitivnih sposobnosti. Bilo je mnogo neuro-zaštitnih ispitivanja koja se bave nemotoričkim simptomima kao što su anksioznost, depresija i spoznaja, ali niko ranije nije pogledao ovaj čvrst skup podataka“, rekao je on.
Prethodni testovi na pacijentima sa Parkinsonovom bolešću dali su različite rezultate, neki čak i donekle kontradiktorni prema Tarneru, ali su im nedostajale kontrole ili veličina uzorka koju je uključivala njegova studija.
Na primer, jedna studija koja je istraživala blago kognitivno oštećenje kod pacijenata sa PD jeste otkrila više smanjene sposobnosti, ali je uključivala pojedince bez obzira na vreme koje su proveli sa dijagnozom PD. Pojedinci u kasnijim fazama PD često pokazuju kognitivna oštećenja, pa čak i demenciju, a njihovo uključivanje je možda zamaglilo rezultate.
Drugi pregled koji je koristio test skrininga MOCA dao je slične nalaze kao i Tarnerova studija, ali sa jednom merom koja je ponudila globalniji pogled na uticaj bolesti, a ne konkretnije nalaze njegovog tima.
Tarner kaže da bi rezultat njegove analize mogao imati dalekosežan uticaj na buduća istraživanja PD. To sugeriše da istraživači koji razvijaju intervencije koje modifikuju bolest ili neuroprotektivne intervencije za PD ne bi trebalo da koriste ove neuropsihološke testove kao ishode u kliničkim ispitivanjima, jer njihov rad sugeriše da oni nisu osetljivi na rane subjektivne promene koje pacijenti često prijavljuju.
Tarner je optimista da su on i njegove kolege otkrili nešto važno. „Osećam se kao da je to velika vest“, rekao je on. „Nadam se da se može koristiti za ispitivanja u industriji koja zaista želim da uspem. Ja sam istraživač PD, tako da ako se pojavi lek koji usporava ili zaustavlja njegovo napredovanje, želim pouzdane mere ishoda koje su osetljive na taj efekat.“
Tarner je posvetio svoju karijeru proučavanju Parkinsonove bolesti i predviđa nastavak simptomatskih terapija koje će se pojaviti u narednih 5-10 godina koje mogu održati i poboljšati kvalitet života osoba koje pate od ove bolesti i pružiti manje i manje teških nuspojava. Terapije koje modifikuju neke podtipove ove složene bolesti biće sledeći korak ka izlečenju, čemu Tarner veruje da se istraživači sve vreme približavaju.
