Tibetanska visoravan čini glavni deo ogromnog planinskog područja leda i glečera koji pokriva oko 100.000 kvadratnih kilometara Zemljine površine.
To je hladan, bezvodan i nemilosrdan pejzaž koji se ne može više razlikovati od toplih ravnica i dolina iz kojih je nastala naša vrsta.
Ipak, hiljadama godina tibetansku visoravan je okupirao Homo sapiens. Došlo je do osnivanja poljoprivrednih društava i rasta religija, kraljevstava, pa čak i carstva.
Kako su ljudi uspeli ne samo da prežive, već i da napreduju u ovom pejzažu na velikim nadmorskim visinama je pitanje koje je decenijama izazivalo istraživače – i ono koje je očaralo i nas.
Znamo da deo odgovora leži u tibetanskim genima i jedinstvenoj adaptaciji koja omogućava ljudima koji žive u regionu da efikasnije koriste kiseonik, izbegavajući potencijalno smrtonosne efekte hipoksije (stanje koje nastaje usled nedostatka kiseonika).
Ali isto tako važno kao i izbegavanje hipoksije bilo je pronalaženje dovoljno hrane u nepredvidivom, ledenom i hipersušnom okruženju visoravni.
Naše istraživanje, objavljeno danas u Science Advances, ima za cilj da pažljivije razmotri ranu tibetansku dijetu. Da bismo to uradili, ispitali smo drevni zubni plak, bogat izvor informacija o ishrani.
Naši rezultati pokazuju da je jedna hrana posebno možda bila presudna za održivu ljudsku okupaciju i širenje širom Tibetanske visoravni: mleko.
Bez zubara, drevni ljudi su često nakupljali debele slojeve plaka – takođe poznatog kao kamenac – na svojim zubima. Koristeći novu metodu pod nazivom paleoproteomika, naučnici mogu da istraže proteine hrane koji su ostali zarobljeni i sačuvani u zubnom plaku drevnih ljudi.
Paleoproteomika nam omogućava da pogledamo vrste hrane, kao što je mleko, koje nisu vidljive kroz tradicionalne arheološke pristupe, i da identifikujemo određene pojedince koji su ih konzumirali.
Naša studija je analizirala sve dostupne ljudske skeletne ostatke na visoravni: ukupno 40 pojedinaca, koji datiraju od pre između 3500 i 1200 godina, sa 15 široko rasprostranjenih lokacija.
Naš rad je dao fascinantne rezultate. U zubima mnogih od ovih ljudi sačuvani su fragmenti proteina dobijenih iz mlečnih proizvoda. Sekvence proteina su pokazale da mleko potiče od domaćih stada: ovaca, koza i verovatno jak.
Mogli smo da vidimo da je mlečnu hranu konzumirao široki deo društva Tibetanske visoravni, uključujući odrasle i decu, elitu i obične ljude. Mlečni proizvodi su bili prisutni čak i u najranijim skeletima Tibetanske visoravni koje smo gledali.
U stvari, otkrili smo da se mlečni proizvodi konzumirali još pre 3.500 godina – potičući dokaze za proizvodnju mleka na visoravni 2.000 godina ranije od zapisa u istorijskim izvorima, kao što je enciklopedija Tongdian iz 8. i 9. veka.
Dokazi o mljekarstvu sada korespondiraju sa najranijim dokazima o pripitomljenim krdnim životinjama na Tibetanskoj visoravni, što sugeriše da su mljekarstvo i stočarstvo zajedno rašireni u ovom regionu.
Naši rezultati su pokazali još jedan interesantan obrazac: svi mlečni peptidi koje smo identifikovali potiču od drevnih jedinki na najvišim visinskim delovima visoravni. To su bila najnegostoljubivija područja, gde je uzgoj useva bio težak.
U južno-centralnim i jugoistočnim dolinama, gde je bilo dostupno obradivo zemljište, nismo pronašli nikakve mlečne proteine iz računice ljudi.
Čini se da je mlečna proizvodnja bila od vitalnog značaja za ljudsko zauzimanje delova visoravni koji su bili van domašaja čak i useva otpornih na mraz. Ovo je ogromna oblast, pošto manje od 1% Tibetanske visoravni podržava uzgoj useva.
U nižim područjima, dugotrajno stanovanje se održavalo uzgojem biljne hrane. Ali širom većeg dela visoravni, primarni način života bio je stočarstvo.
Dok bi mlečni proizvodi na kraju postali centralni deo tibetanske kuhinje i kulture, naši rezultati sugerišu da je prvobitno usvojen iz nužde. To je omogućilo ljudima u najekstremnijim okruženjima Tibetanske visoravni da pretvore energiju zaključanu unutar alpskih livadskih trava u hranu bogatu proteinima, hranljivu hranu koja je bila beskrajno obnovljiva – jer životinje nisu ubijane da bi je stekle.
Mlekarstvo je otvorilo Tibetansku visoravan širenju i održivom rastu ljudske populacije, što je na kraju omogućilo nastanak značajne kulturne kompleksnosti.
U jednom od najnegostoljubivijih okruženja na Zemlji, onda bi se činilo da bez mleka nije opcija.
Budući rad na visoravni biće od vitalnog značaja za razumevanje kako je ljudsko usvajanje stočarstva i mlekarstva preoblikovalo pejzaže Tibeta. I isto tako kritično, to će baciti svetlo na to šta klimatske promene izazvane ljudima znače za budućnost ekosistema na koje se oslanjaju današnji stočari.
