Još pre 170.000 godina, Homo sapiens se izdržavao masnom hranom bogatom proteinima: kuvanim mesom džinovskih kopnenih puževa.
Proučavanje školjki puževa iskopanih iz čuvenog arheološkog nalazišta Border Cave u Južnoj Africi, praćeno rigoroznim eksperimentima, otkriva da su hranljivi mekušci bili važan deo ljudske ishrane tokom 100.000 godina.
Ovi nalazi popunjavaju čudnu prazninu u fosilnom zapisu. Do sada, najnoviji dokazi o ljudskoj konzumaciji puževa bili su pre oko 49.000 godina – što je izgledalo čudno, s obzirom na to koliko ih je lako i bezbedno sakupljati i pripremati i kakav odličan izvor hranljivih materija predstavljaju.
Ovo se ranije tumačilo kao ekspanzija sredstava za život kao odgovor na demografske pritiske. Tim arheologa na čelu sa Marine Vojcieszak sa Univerziteta Vitvatersrand u Južnoj Africi sada pokazuje da su puževi smatrani izvorom hrane mnogo, mnogo duže.
Ljudi i ljudski preci su nastanjivali Graničnu pećinu veoma dugo, sa zapisom koji se proteže pre više od 227.000 godina, sve do pre 600 godina. Svi ti živi i umirući ostavili su zapise zakopane duboko u sedimentu pećinskog dna, ali te zapise treba iskopati, i to pažljivo.
Najnovija iskopavanja obavljena su između 2015. i 2019. godine i otkrila su nešto zanimljivo: veliki broj fragmenata školjki puževa, iz mnogih slojeva zakopanih u različito vreme. Ovi fragmenti su praćeni do porodice Achatinidae – džinovskih kopnenih puževa – ali nije poznato kako i zašto su se našli u pećini.
Vojčešak i njene kolege primetile su da ovi fragmenti značajno variraju u boji, „od sjajne bež do braon i mat[e] sive“. Ova varijacija boje može nastati kada se školjke zagreju, ali da li je to bio slučaj sa fragmentima Granične pećine, i način zagrevanja, trebalo je ispitati.
Istraživači su uzeli fragmente ljuske puža od smeđe usne ahata (Metachatina kraussi) jer je predstavnik porodice puževa koji su proizveli školjke pronađene u Graničnoj pećini i podvrgli ih različitim uslovima zagrevanja u peći za muflanje, sa temperaturama između 200 i 550 stepeni Celzijusa (392 i 1022 stepena Farenhajta) za različite vremenske periode.
Zatim su školjke – kako iz arheološkog sklopa tako i iz eksperimentalnih fragmenata školjke – pažljivo proučavane korišćenjem infracrvene, Ramanove i skenirajuće elektronske mikroskopije. Oni su pratili toplotno-indukovane promene minerala u školjkama i potvrdili da su promene na fragmentima granične pećine proizvod toplote, a ne okoline ili raspadanja. Ove promene uključuju promenu boje i sjaja, uvođenje sitnih pukotina i gubitak vode i težine.
Većina fragmenata pronađenih iz pećine pokazala je znake zagrevanja, verovatno zato što su kuvani na žeravici. Pošto školjke ne bi bile ravnomerno zagrejane, ovo bi moglo objasniti zašto su neki fragmenti delovali nekuvano.
Ovo sugeriše da su ljudi koji su živeli u Pograničnoj pećini sakupljali puževe i donosili ih kući da ih podele. Puževi se kreću sporo, a njihovo sakupljanje nije opasnost. Iako mogu da nose opasne parazite, pažljivo rukovanje bi pomoglo u sprečavanju bolesti, plus stvorenja su bogata mnogim vitaminima i mineralima. I, kako ističu istraživači, džinovski puževi su i dalje popularan izvor hrane u zapadnoafričkim zemljama.
Čini se kontraintuitivnim verovati da bi tako lako dostupna, laka za jesti i hranljiva hrana promakla primećuju ranih ljudi. Rad Vojčešakove i njenog tima podržava ovu ideju.
I, u stvari, istraživači primećuju da su, zajedno sa dokazima o kuvanju i jedenju škrobnog povrća na tom mestu, puževi možda bili način da se prehrani velika grupa ljudi.
„Granična pećina je trenutno najranije poznato nalazište na kojem je zabeležena ova strategija preživljavanja. Prethodna istraživanja su pokazala da su ugljenisani celi rizomi i fragmenti jestivog Hipokis angustifolia takođe doneti u Graničnu pećinu da bi se pekli i delili na tom mestu“, pišu oni. u svom radu.
„Dakle, dokazi iz rizoma i puževa u Graničnoj pećini podržavaju tumačenje članova grupe koji obezbeđuju druge u matičnoj bazi, što nam daje uvid u složen društveni život ranog Homo sapiensa.“