Nemačka ministarka životne sredine Štefi Lemke (Zeleni) je u Berlinu krajem marta okončala raspravu koja je zemlju godinama držala u neizvesnosti.
„Kada se sve sabere, rizici nuklearne energije se ne mogu kontrolisati i stoga okončanje korišćenja nuklearne energije čini našu zemlju sigurnijom, a time se izbegava i dalje stvaranje nuklearnog otpada“, navela je Lemke.
Pre toga, Nemačku je tresla burna rasprava o nuklearnoj energiji. Vladajuća koalicija SPD-a, Zelenih i FDP-a zapravo se u koalicionom sporazumu složila da će se pridržavati nemačkog postepenog ukidanja nuklearne energije, o kojem je već odlučeno 2011. Poslednje nuklearne elektrane trebalo je da budu zatvorene do kraja 2022. godine.
Ali rat Rusije protiv Ukrajine sve je promenio. Prekinute su ruske isporuke gasa Nemačkoj i strahovalo se od energetske krize. Savezni kancelar Olaf Šolc je na kraju odlučio: produžetak rada preostalih elektrana do sredine aprila 2023.
Teško da je ijedna rasprava decenijama toliko delila ljude kao ona o nuklearnoj energiji, posebno u Zapadnoj Nemačkoj. Nuklearna elektrana u gradu Kalu u Bavarskoj bila je prva nemačka nuklearna elektrana koja je isporučila struju u javnu mrežu 17. juna 1961. Tri nemačke elektrane koje još uvek rade konačno prekidaju napajanje 15. aprila. Između ta dva datuma prošlo je 22.596 dana i za to su se vreme vodile mnoge žestoke rasprave.
U jednom trenutku je 19 nemačkih nuklearki isporučivalo trećinu električne energije u zemlji, poslednji put pre dvadesetak godina.
U Zapadnoj Nemačkoj je tokom sedamdesetih i osamdesetih protivljenje nuklearnoj energiji izvelo stotine hiljada – uglavnom mladih – ljudi na ulice. Činilo se da je katastrofa reaktora u Černobilju u tadašnjem Sovjetskom Savezu 1986. godine potvrdila sve njihove bojazni, no kako demohrišćani i liberali, tako i socijaldemokrate, i dalje su se čvrsto zalagali za korišćenje nuklearne energije.
Neke druge evropske zemlje su u tome bile brže. Pionir je bila Švedska koja je nedugo nakon Černobilja odlučila da zatvori svoje nuklearke. A i Italija je tada takođe odlučila da zatvori poslednje dve nuklearne elektrane. U Italiji je ta odluka na snazi do danas, dok je u Švedskoj izlazak iz nuklearne energije poništen 1996. godine. Šest nuklearnih elektrana u Švedskoj danas proizvodi oko 30 posto potrebne električne energije.
Druge evropske zemlje, poput Holandije i Poljske, planiraju izgradnju novih reaktora, dok Belgija odlaže planirani izlazak. Francuska je sa 57 reaktora uvek bila vodeća nuklearna država, a to namerava i da ostane. Od 27 zemalja EU, 13 želi da koristi nuklearnu energiju u narednim godinama ili čak da proširi kapacitete. Međutim, mnogi stručnjaci sumnjaju da će se to dogoditi.
U Nemačkoj je 2002. godine tadašnji ministar životne sredine iz redova Zelenih Jirgen Tritin progurao prvu odluku o izlasku iz nuklearne energije. To su prvobitno ublažile kasnije vlade, no užasna katastrofa reaktora u Fukušimi u Japanu 2011. konačno je zapečatila sudbinu nemačkih nuklearnih elektrana. Tadašnja kancelarka Angela Merkel (CDU) odlučila je da se postupno okonča upotreba nuklearne energije u Nemačkoj.
Tritin, danas poslanik Zelenih u Bundestagu, u intervjuu za Dojče vele o datumu konačnog gašenja kaže: „Da, to je važan dan, jer ta se priča privodi kraju – priča o civilnoj upotrebi nuklearne energije. Ali ovo nije kraj nuklearne energije u Nemačkoj. Još ćemo milion godina morati bezbedno da skladištimo najopasniji otpad na svetu“.
Znači li to onda da je s nuklearnom energijom u Nemačkoj konačno gotovo? U odgovoru udruženja za nuklearnu tehnologiju u Nemačkoj „KernD“ na upit Dojče velea se kaže da definitivno odustajanje od nuklearki nije pametno s obzirom na energetsku krizu, koja je doduše ublažena, ali nije okončana.
A osim toga i „s obzirom na klimatsku politiku i vrlo nepovoljan razvoj proizvodnje električne energije u prošloj godini zbog naglog porasta proizvodnje električne energije iz uglja, zatvaranje tri funkcionalne nuklearne elektrane koje proizvode vrlo malo gasova koji proizvode efekat staklene bašte je neshvatljivo“, kažu u KernD-u.
Prema njihovom mišljenju, „ako se u obzir uzmu sigurnost snabdevanja, zaštita životne sredine i klime, kao i konkurentnost, više struje iz nuklearnih elektrana je smislenije nego njeno ukidanje“.
Prema podacima Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), u svetu trenutno rade 422 nuklearna reaktora, čija je prosečna starost oko 31 godinu. Aktuelni izveštaj IAEA-e kaže da se ne može govoriti o renesansi nuklearne energije.
Što se tiče proizvodnje električne energije u svetu u nuklearnim elektranama, kaže se: „1996. dostignuto je visokih 17,5 posto, 2021. ta je vrednost pala ispod deset posto prvi put u četiri decenije“.
A Jirgen Tritin tvrdi da niko ne želi da ulaže u nuklearnu energiju u velikim razmerama „jer nuklearna energija nije konkurentna“. Izgradnja novih nuklearnih elektrana vrlo je skupa – i vrlo se često finansira porezima. Uz to se uvek iznova probijaju rokovi, a i velik je otpor građana novim projektima.
No, to ne važi za Aziju. Tu je nuklearna energija još uvek popularna i sve je više planova za gradnju novih postrojenja, uprkos Fukušimi. I Japan planira da se vrati značajnom korišćenju nuklearne energije, uprkos zemljotresu i cunamiju 2011, koji je izazvao eksploziju nekoliko nuklearnih reaktora jednog za drugim. Tada su bile zatvorene sve nuklearne elektrane.
Ali malo-pomalo, neki reaktori su ponovno uključeni. Sada je japanska vlada odlučila: zemlja koja ima malo sirovina, želi da gradi nove reaktore i ostavi postojeće da rade do 70 godina starosti.
„Moramo u potpunosti da iskoristimo nuklearnu energiju“, moto je premijera Fumija Kišide. U anketama, nakon dugogodišnjeg otpora, taj stav ima sve veću podršku stanovništva.
Najveće planove, međutim, imaju Kina, Rusija i Indija. Tako, na primer, Kina, u kojoj praktično nema civilnog društva koje se bori protiv novih projekata, planira da izgradi još 47 nuklearki. Ta zemlja već proizvodi više nuklearne energije od Francuske .
