Građani koji žive u evrozoni vrše u proseku 13 plaćanja nedeljno svih vrsta. Oni cirkulišu nizom kanala i putem različitih medija, uključujući gotovinu, platne kartice i onlajn.
Sredstva plaćanja su se stalno razvijala i činila su to sve brže tokom krize COVID-19. One su zaista u velikoj meri digitalizovane: iako je većina onih koje se prave u radnjama u gotovini, njihov broj se stalno smanjuje i udeo gotovine u ukupnoj vrednosti razmena je već manji. Neki veruju da smo na ivici „društva bez gotovine“, koje oni vide kao obećanje ekonomske efikasnosti i društvenog napretka.
Pojedinačno, većina vidi prednosti u sve većoj digitalizaciji plaćanja. Iako će možda biti potrebna određena adaptacija, često se čini da su zgodnije, brže i sigurnije. U evrozoni polovina ispitanika sada kaže da više voli digitalna plaćanja nego gotovinu. Ali takođe vidimo da ono što se može smatrati prilično pozitivnim za sebe kao pojedinca ne mora nužno da se pretvori u viziju poželjne budućnosti za društvo u celini.
Među evropskim ispitanicima, neznatna većina (55%) kaže da im je važno ili veoma važno da i ubuduće mogu da plate u gotovini. Kao iu drugim zemljama, u Francuskoj se gotovina sve manje koristi, ali 83% ispitanika kaže da je zabrinuto zbog nestanka gotovine.
Zašto postoje takve razlike između prakse i percepcije?
Jedna briga je za one kojima je teže da se prilagode digitalnom plaćanju. Čak i ako se ova tranzicija može posmatrati kao pozitivna „u proseku“, ona nije povoljna za sve, a njeni negativni uticaji uglavnom padaju na one koji su već najugroženiji.
Među najsiromašnijim 40% stanovništva u zoni evra, oko 20% je isključeno iz digitalnog plaćanja jer ne koristi nikakve platne kartice: to bi značilo više od 23 miliona ljudi. Za njih, sve veća digitalizacija plaćanja komplikuje njihov svakodnevni život, stvarajući poteškoće u pristupu robi i uslugama, dodatne troškove, gubitak autonomije i osećaj delegiranja.
Određene vrste sredstava plaćanja sada izgledaju neophodne za puno učešće u društveno-ekonomskim aktivnostima, ali nisu nužno dostupne svima. Digitalizacija na taj način povećava broj ljudi u situaciji „monetarne isključenosti“—možda imaju novca, ali ne u pravom obliku.
Uopšteno govoreći, sa evolucijom novčanih oblika, nešto je dublje u pitanju što se ne može sažeti u jednostavna razmatranja praktičnosti. Novac nije samo jednostavno tehničko sredstvo koje ekonomske transakcije čini fluidnijim, već i društvena institucija: kolektivna upotreba novca pomaže u oblikovanju društva.
Sa ove tačke gledišta, dematerijalizacija novca je takođe praćena gubitkom značenja: značenja koje prenose simboličke dimenzije kovanica i novčanica. Na primer, studija iz 2021. pokazala je da su se nakon uvođenja evra 2002. ljudi više identifikovali kao građani Evrope. Nije sigurno da bi to bio slučaj u društvu bez gotovine.
U sadašnjem kontekstu, dok bi gotovina trebalo da bude zakonsko sredstvo plaćanja – odnosno trebalo bi da bude obavezno prihvaćena kao sredstvo plaćanja – sve veći broj prodavnica je već prešao na „bezgotovinsko” (posebno u urbanim centrima). U nekoliko evropskih zemalja, upotrebljivost gotovine postaje sve neizvesnija, dok pristup njoj postaje sve teži jer nestaju filijale banaka, pa čak i bankomati. Takođe ovo dvostruko ograničenje za korisnike objašnjava evoluciju praksi plaćanja.
Ono što takođe nije tako očigledno je da su vrste plaćanja koje se koriste sve manje javna dobra kakva bi trebalo da budu. Zaista, s obzirom na centralnu ulogu koju platne usluge igraju u društvima, one bi trebalo da budu univerzalno dostupne i uglavnom besplatne za svoje korisnike. Međutim, ove usluge sve više podležu komercijalnom upravljanju, vođenom principima profitabilnosti koji ograničavaju njihovu dostupnost. Ovo predstavlja rizik za legitimitet javnih institucija – sa kojima je novac uvek suštinski vezan – i za poverenje koje im polažemo.
Sa digitalizacijom sredstava plaćanja, suvereni znakovi koji predstavljaju institucije zamenjeni su komercijalnim brendovima — mrežama platnih kartica (posebno Visa i Mastercard) ili novim uslugama plaćanja koje je predložio GAFAM (ApplePai, za primer) i druge tehnološke kompanije. Proces digitalizacije novca treba posmatrati kakav on zaista jeste: ne prvenstveno dematerijalizacija sredstava plaćanja, već njihova sve veća privatizacija.
Ni gotovina nije izuzetak, jer kovanice i novčanice uglavnom kovaju i štampaju privatne kompanije, a sve ih javnosti isporučuju druge privatne kompanije. Ako gotovina danas nestaje, to je pre svega zato što na nju gledaju kao na izvor troškova onih kojima je povereno upravljanje.
Digitalizacija sredstava plaćanja stoga nije samo tehnički razvoj. Kako se to prevodi u veću komodifikaciju osnovnog elementa novca, to je takođe političko i društveno pitanje. U kontekstu u kojem svi moraju biti u mogućnosti da na zadovoljavajući način koriste digitalna sredstva plaćanja kako bi u potpunosti učestvovali u društvu, pitanje podjele zadataka između javnog i privatnog sektora mora se ponovo otvoriti.
Digitalni evro koji trenutno razvija Evropska centralna banka mogao bi da bude prilika da se reafirmiše javna priroda novca i (ponovno) razvije pravi javni servis za račune i usluge plaćanja.
