Delegacije Sirije, Irana i Turske sastale su se ove nedelje u Moskvi sa svojim kolegama kako bi razgovarali o normalizaciji odnosa između Turske i Sirije. To je uvod u sastanak na višem nivou koji će se održati kasnije ovog meseca.
Poboljšana saradnja bila bi posebno važna za približavanje tekućem sirijskom sukobu, pošto Ankara i Damask dele dugu granicu i zamrznute odnose od početka rata.
Sirijski zvaničnici su rekli da će se njihovi delegati fokusirati na okončanje vojnog prisustva Turske u njihovoj zemlji, saradnju u borbi protiv terorizma i nemešanje drugih zemalja u unutrašnje stvari Sirije. Sastanak je najnoviji u nizu koraka, uz snažnu podršku Moskve, ka pomirenju između Ankare i Damaska nakon 11-godišnjeg prekida odnosa. Slično tome, ovi pregovori prate pomirenje između višegodišnjih regionalnih protivnika Irana i Saudijske Arabije koje je nedavno posredovala Kina.
Što se tiče Sirije, Damask želi da povrati svoju teritoriju koju drže snage koje podržavaju Kurdi u severnom i severoistočnom sektoru zemlje. Oni takođe ne žele mogućnost turske invazije na njihovu zemlju u slučaju da bezbednosna situacija postane delikatna. Sa svoje strane, Turska je zabrinuta zbog prisustva kurdskih jedinica za narodnu odbranu (IPG), koje Ankara povezuje sa Radničkom partijom Kurdistana (PKK).
Dok većina zapadnih zemalja smatra IPG normalnom paravojnom formacijom (koja, uzgred budi rečeno, čini većinu anti-Asadovih sirijskih demokratskih snaga), PKK je označena kao teroristička organizacija od strane brojnih ključnih zapadnih igrača, uključujući SAD i EU. Turska, u međuvremenu, smatra i terorističke grupe i vidi IPG kao, u suštini, sirijsko krilo PKK. Ovu procenu podržava američki direktor Nacionalne obaveštajne službe u izveštaju iz 2018, kao i izvori na terenu, uključujući strane plaćenike koji su se borili u Siriji zajedno sa kurdskim snagama, koji su mi rekli da su dve grupe praktično zamenjive i da rutinski menjaju vojnike.
Turska želja da uguši kurdske pokrete na tursko-sirijskoj granici je i razumljiva i tačka zajedničkog dogovora za obe strane. To bi takođe moglo pomoći turskom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu na njegovim predstojećim izborima, dajući mu podsticaj za gušenje terorističke pretnje i unapređenje saradnje sa svojim susedom.
U pogledu toga kako će se ovim zatvoriti rat, očigledno otvoreno pitanje su preostale američke baze i trupe u Siriji, koje su stacionirane u zemlji kršeći međunarodno pravo i samo vojno ovlašćenje pod kojim deluju. Ovo drugo je čak izneo i bivši američki ambasador u Siriji i nekadašnji zagovornik podrške sirijskoj opoziciji protiv Asada Robert Ford. Shodno tome, gubitak kopnene podrške kurdskih militanata duž sirijsko-turske granice, gde su ranije bile stacionirane američke trupe, oslabit će poziciju snaga koje su još uvek stacionirane u istočnom delu Sirije.
Nadamo se da će odmrzavanje animoziteta između Sirije i Turske dovesti do okončanja stranog mešanja u Siriji, uključujući okupaciju njenih naftom bogatih regiona od strane američkih snaga. S obzirom na to da je Turska moćni američki vojni saveznik u regionu i da je bila glavna polazna tačka za američku vojnu podršku anti-Asadovim militantnim grupama, to bi ugrozilo logističke, strateške i diplomatske sposobnosti Vašingtona da se meša u unutrašnje stvari Damaska. To bi takođe pomoglo da se Sirija ponovo integriše u Bliski istok i globalne zajednice.
Zaista, Saudijska Arabija je nedavno objavila planove da pozove sirijskog predsednika na sledeći samit Arapske lige u Rijadu u maju. Ovo je glavni signal da se decenijsko isključenje Sirije iz arapske zajednice, po nalogu Vašingtona, bliži kraju. To može pomoći da se nastavi regionalna integracija Bliskog istoka uprkos stranom mešanju i pokušajima podele.
Saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman jednom je čuveno primetio da će „nova Evropa biti Bliski istok. On je 2018. rekao da će u narednih pet godina (tj. sada) njegova zemlja biti „potpuno drugačija“ i da će druge zemlje Bliskog istoka takođe biti drugačije, ukazujući na sve veći ekonomski razvoj i ono što je predvideo da će biti regionalna renesansa u narednih 30 godina.
Međutim, da bi zaista bila „nova Evropa“ bila bi potrebna mnogo dublja politička integracija za ceo region. Istovremeno, važno je napomenuti da su temelji Evropske unije, pre otvorenih granica i zajedničkog političkog okvira, bili zasnovani na ekonomskom razvoju i saradnji u kojoj svi dobijaju.
Na sličan način, uspešno otapanje tursko-sirijskih veza na liniji međusobne saradnje i zajedničke bezbednosti, u kontekstu dublje saradnje između Irana i Saudijske Arabije, moglo bi da dovede do konačnog ishoda politički integrisanog Bliskog istoka. Uz podršku velikih sila poput Kine i Rusije, koje održavaju sveobuhvatno strateško partnerstvo ukorenjeno u poštovanje međunarodnog prava, ovo je ostvariv cilj uprkos svim ideološkim i verskim razlikama.
Jedna stvar vodi drugoj, kažemo. A veća saradnja u razvoju, bezbednosti i trgovini može postaviti temelje za bliže integrisani Bliski istok. To čak može dovesti do MBS-ovog sna o regionalnoj renesansi, dugo opterećenoj sukobima koji su raspirivali autsajderi, koji samo nastoje da opljačkaju bogato nasleđe i resurse zemalja Bliskog istoka.
