Tim naučnika sa Medicinskog univerziteta Južne Karoline (MUSC) identifikovao je gen regulisan stresom koji igra ulogu u vezi između dugotrajnog stresa i uobičajenog tipa depresivnog ponašanja kod miševa. Konkretno, ovaj gen je bio neophodan za dugotrajni stres da bi proizveo gubitak interesovanja za aktivnosti koje su nekada bile nagrađivajuće ili prijatne – često nazvane anhedonija. Međutim, gen nije igrao ulogu u drugim uobičajenim simptomima sličnim depresiji, kao što su društveno izbegavanje i povećano ponašanje nalik anksioznosti. Tim je nedavno prijavio svoje nalaze u eLife-u.
Studiju su vodili neuronaučnici dr Makoto Taniguči i dr Kristofer Kauan, kao i dr Brandon Hjuz, koji je u vreme studije bio diplomirani student neuronauka na MUSC-u i sada postdoktorski saradnik na medicinskoj školi Ikan na planini Sinaj.
Otkriće da genetski put utiče na samo jednu vrstu depresivnog ponašanja može imati implikacije na to kako lečimo depresiju, rekao je Taniguči.
„Ako možemo da pronađemo pojedinačne mehanizme za različite simptome, možemo ciljati ove simptome posebno u budućim terapijskim strategijama“, rekao je on.
Ne razvijaju svi sa dugotrajnim stresom depresiju, objasnio je Kauan, predsednik Odeljenja za neuronauku MUSC, član naučnog saveta Fondacije za istraživanje mozga i ponašanja i bliski saradnik Tanigučija.
„Mnogi pojedinci se mogu oporaviti od hroničnog stresa“, rekao je on.
Međutim, neki ljudi koji doživljavaju ponovljeni stres razvijaju simptome depresije. Razumevanje kako su stres i depresija povezani u mozgu može nam pomoći da razvijemo bolje tretmane za ljude sa poremećajima mentalnog zdravlja.
Taniguči vodi laboratoriju u Odeljenju za neuronauku koja ispituje odnos između stresa i depresije u mozgu. Kod miševa, dugotrajni stres smanjuje funkcionisanje prednjeg dela mozga, rekao je on. Ljudi sa velikim depresivnim poremećajem često imaju smanjenu moždanu aktivnost u istom delu mozga. Naučnici su dugo mislili da ovaj gubitak moždane aktivnosti u prednjem delu mozga doprinosi simptomima depresije.
Taniguči i Kauan su se pitali da li može postojati važan posrednik koji povezuje dugotrajni stres sa razvojem depresivnog ponašanja.
Znali su da je gen NPAS4 uključen u funkcionisanje dela mozga koji se zove prefrontalni korteks. Takođe su znali da deluje kao „glavni regulator“, što znači da može da promeni način na koji se mnogi geni izražavaju na osnovu moždane aktivnosti.
Izlaganje miševa stresu pokreće NPAS4 u prefrontalnom korteksu. Zauzvrat, NPAS4 menja ekspresiju gena i smanjuje funkcionisanje ovog važnog regiona mozga koji je povezan sa nagradom. Ova promena u ekspresiji gena se takođe vidi u mozgu ljudi sa poremećajima mentalnog zdravlja, kao što je depresija.
Istraživački tim je spekulisao da bi NPAS4 mogao igrati ključnu ulogu u povezivanju dugotrajnog stresa sa ponašanjem nalik depresiji.
Da bi testirao ovu hipotezu, tim je manipulisao NPAS4 kod miševa pod stresom i posmatrao kako se ponašaju. Iznenađujuće, NPAS4 nije uticao na sva depresivna ponašanja – samo na gubitak interesovanja za aktivnosti koje prijaju. NPAS4 nije bio uključen ni u društveno izbegavanje ni u ponašanja nalik anksioznosti.
Nalazi tima sugerišu da ne postoji jedan centralni mehanizam kojim stres izaziva različite simptome depresije. Umesto toga, višestruki putevi mogu povezati stres sa različitim vrstama simptoma.
Dijagnostički priručnici navode niz različitih simptoma depresije, uključujući gubitak energije, probleme sa snom i poteškoće u koncentraciji. Međutim, većina pacijenata sa velikim depresivnim poremećajem razvija samo neke od uobičajenih simptoma. Drugim rečima, depresija nije „jedna veličina za sve“.
Nalazi studije, koji identifikuju novi mehanizam mozga povezan sa jednim simptomom sličnim depresiji, podržavaju ideju lečenja poremećaja mentalnog zdravlja na nivou simptoma, a ne na nivou dijagnoze. Oni takođe sugerišu da bi efikasni tretmani možda morali da ciljaju različite mehanizme mozga.
„Uzbuđen sam zbog ideje da možemo početi da se fokusiramo na pojedinačne simptome“, rekao je Kauan.
Kauen je objasnio da neke depresivne simptome mogu iskusiti i ljudi sa drugim poremećajima mentalnog zdravlja, kao što su poremećaji anksioznosti, poremećaj upotrebe supstanci i šizofrenija.
Ciljanje na specifične simptome može biti način da se ponudi efikasniji, personalizovani tretmani. Na primer, transkranijalna magnetna stimulacija (TMS) je neinvazivni tretman za osobe sa depresijom koji se obično koristi kada drugi tretmani nisu bili efikasni. Tokom TMS-a, elektronski magnetni kalem se postavlja blizu čela pojedinca, a magnetna polja stimulišu nervne ćelije u mozgu. Nalazi ove studije mogu pomoći da se informiše kako da se efikasnije ciljaju delovi mozga koji su najrelevantniji za simptome koje neko doživljava.
„Depresija je mešana stvar – različiti simptomi se pojavljuju kod različitih pojedinaca“, rekao je Kauan. „Razumevanje moždanih mehanizama koji leže u osnovi različitih simptoma i prepoznavanje da su oni potencijalno različiti, verovatno će utrti put preciznim medicinskim pristupima za lečenje specifičnih simptoma kod pojedinaca koji se bore sa poremećajima mentalnog zdravlja.“
