Način na koji naše porodice izražavaju osećanja, pričaju o osećanjima i reaguju na osećanja može imati talasne efekte na sledeću generaciju.
Kada neko postane roditelj, modeli koje su imali mogu postati ugrađeni u način na koji on zauzvrat roditelj.
Organizovani skup misli i osećanja roditelja o sopstvenim i dečjim osećanjima je ono što neki psiholozi nazivaju „filozofijom meta-emocija roditelja“. Razumevanje ovoga može napraviti veliku razliku u roditeljstvu i razvoju dece.
Vodim istraživačke projekte koji istražuju korisnost programa koji uče roditelje kako da razumeju svoja „osećanja o osećanjima“ i usmeravaju svoju decu u zdravu emocionalnu regulaciju i strategije suočavanja.
Svi mi imamo dugu emocionalnu istoriju koja dolazi iz emocionalne klime u kojoj smo odrasli. Rana iskustva postaju ukorenjena u tome kako se osećamo u vezi sa osećanjima i utiču na našu sposobnost da formiramo zdrave odnose.
Na osnovu svoje emocionalne istorije, neki roditelji postaju dobri u onome što psiholozi nazivaju treniranjem emocija.
Ovi roditelji su naučili da prepoznaju i prihvate svoja osećanja, na primer da je „u redu biti tužan“. Oni su svesni osećanja nižeg intenziteta svoje dece i gledaju na emocionalne manifestacije svoje dece kao na vreme za povezivanje i podučavanje.
Drugi roditelji su naučili da ignorišu ili poriču svoja osećanja i razvijaju tendenciju da odbacuju emocije. Ovi roditelji imaju tendenciju da izbegavaju neprijatna osećanja kao što su tuga i bes. Emocionalno odbojni roditelji će verovatno pokušati da nateraju da neprijatna osećanja kod dece brzo nestanu ili će ih odbaciti govoreći stvari poput „prebolećete to“.
Sticanje sposobnosti da budemo svesni, razumeju i upravljaju osećanjima je važan deo razvoja deteta. Studije su pokazale da roditelji koji imaju filozofiju „treninga emocija“ podržavaju emocionalnu regulaciju, ponašanje i društvene veštine svoje dece.
Pitanje je koliko je efikasno podučavanje roditelja da razumeju svoja „osećanja o osećanjima“ u poboljšanju porodične emocionalne klime i ishoda razvoja deteta.
Obrazovni programi za roditelje uče roditelje o potrebama i razvoju dece i nude im alate za poboljšanje njihovog roditeljskog ponašanja. Neki časovi i programi roditeljstva se realizuju kroz organizacije kao što su porodični centri i socijalne službe.
Drugi se nude preko medicinskih klinika kao što su ordinacije pedijatara. Postoji mnogo programa koji pomažu roditeljima da reaguju na izazovna ponašanja dece — na primer, podučavanje roditelja kako da pozitivno ojačaju odgovarajuće ponašanje dece.
U skorije vreme, neki programi za roditeljstvo su počeli da se fokusiraju na osećanja roditelja u vezi sa osećanjima: roditeljski programi usmereni na emocije. Ovi programi uče roditelje specifičnom roditeljskom ponašanju koje podržava emocionalne potrebe njihove dece.
Jedan takav program se zove Tuning in to Kids. Razvijen je u Australiji i uči roditelje kako da postanu „treneri emocija“ koji se emotivno povezuju sa svojom decom, etiketiraju i potvrđuju osećanja svoje dece i pomažu svojoj deci da reše probleme.
Drugi primer je verzija emocionalnog razvoja Interakcione terapije između roditelja i deteta, koja jača odnose i uči roditelje kako da pomognu svojoj deci da regulišu emocije.
U istraživanju sa mojim kolegama, Kristom Endruz, Lesli Atkinson i Andreom Gonzales, ispitao sam efikasnost programa fokusiranih na emocije u nedavno objavljenom članku u Clinical Psichologi Reviev. Ovaj članak pruža snažne dokaze da programi roditeljstva fokusirani na emocije mogu poboljšati sposobnost roditelja da pozitivno socijalizuju emocionalni razvoj svoje dece i maksimiziraju pozitivne rezultate za porodice.
Međutim, postoji potreba da porodice, istraživači, kliničari i kreatori politike ranog detinjstva rade zajedno kako bi saznali koji programi najbolje funkcionišu, kada i za koga.
Neki od mojih radova sugerišu da ovi programi mogu posebno koristiti deci i adolescentima sa složenim potrebama, kao što su problemi mentalnog zdravlja i neurorazvojni poremećaji kao što je poremećaj pažnje i hiperaktivnost.
Neka od mojih istraživanja pokazuju da roditeljske programe fokusirane na emocije treba prilagoditi ili razviti za određene populacije. Na primer, za roditelje dece mlađe od dve godine, jer je ovo doba period osetljivosti na dugotrajne emocionalne probleme i probleme u ponašanju.
A na način na koji porodice „osećaju osećanja“ utiču i društvene determinante zdravlja, koje uključuju socioekonomske faktore poput kulture, rasne pripadnosti, obrazovanja, stanovanja i prihoda. Ovo sugeriše da bi programi za roditelje dece različitog uzrasta takođe trebalo da budu kulturološki prikladni. Programi fokusirani na emocije treba da budu prilagođeni da služe različitim negovateljima, porodičnim strukturama i pozadinu.
Roditeljstvo je biološki proces – hormoni, regioni mozga i hemijski glasnici u mozgu podržavaju roditeljsko ponašanje. Programi koji se fokusiraju na roditeljsku metaemotivnu filozofiju imaju revolucionarnu sposobnost da promene roditeljstvo na nivou ponašanja, ali i na biološkom nivou.
Istraživači psihologije imaju razloga da misle da pomoć roditeljima da razumeju njihova „osećanja u vezi sa osećanjima“ može promeniti biologiju dece. Jedna studija je otkrila da je programski sadržaj o razvoju emocija bio jedinstveno povezan sa pozitivnim promenama u roditeljstvu koje je povezano sa emocijama i signalima mozga dece.
Moguće je da se ove promene ponašanja i biološke promene mogu preneti kroz generacije.
Porodice sa roditeljima koji razumeju njihova „osećanja u vezi sa osećanjima“ imaće pozitivnu emocionalnu promenu sada, a možda i u budućim generacijama.
