Ljudi su zanimljiva mešavina altruizma i takmičenja. Ponekad dobro sarađujemo, a ponekad ćemo se boriti da postignemo svoj put. Da bi pokušali da objasne ove suprotstavljene tendencije, istraživači su se obratili šimpanzama i bonoboima za uvid.
Među velikim majmunima, šimpanze i bonobi su genetski najsrodniji s nama jer sa njima delimo oko 98,7% naše DNK. Sa njima delimo zajedničkog pretka, kao i anatomske karakteristike, složene društvene hijerarhije i veštine rešavanja problema.
Bonobi su možda jedni od naših najbližih rođaka, ali šimpanze su dominirale istraživanjem nakon što je Džejn Gudal 1960-ih otkrila da šimpanze prave i koriste alate. Ovo otkriće otvorilo je put istraživanju šimpanzi kao sočiva da bi se razumelo koji su ljudski aspekti prirodni, a ne društveno uslovljeni. Niz ljudskih karakteristika, uključujući empatiju, razigranost i poštovanje prema starijima, od tada se pripisuje našem zajedničkom poreklu sa šimpanzama.
Ipak, ističe se jedna uznemirujuća karakteristika. Šimpanze se „majmuju“ i napadaju jedna drugu u koordinisanim napadima. Knjiga Holandskog stručnjaka za primate Fransa de Vala iz 1982. Politika šimpanzi uključivala je živopisan opis kako su se Luit i Niki, dva mlada muška šimpanze, udružili da nasilno uzurpiraju Jeroena, alfa mužjaka. Ugrizli su i iščupali Jeroenove testise, a gubitak krvi ga je ubio.
Jedan od argumenata koji su naučnici izneli je da su ove ratoborne sklonosti ukočene u nama na isti način na koji su ugrađene u šimpanze, što dovodi u pitanje stav da su ratovi fenomen koji je napravio čovek. Šimpanze nam takođe mogu pomoći da saznamo o okolnostima koje bi mogle da podstaknu agresiju, na primer kada su rivali brojčano nadjačani ili kada se pregovara o pozicijama u statusnoj hijerarhiji.
Ipak, J. B. Mulcahi, ko-direktor utočišta za šimpanze severozapad u SAD, veruje da agresija „čini samo mali deo njihovih svakodnevnih aktivnosti“. Dakle, neki naučnici su možda prenaglasili ovu osobinu. Sve više istraživanja zapravo pokazuju koliko šimpanze mogu biti kooperativne.
Jednom zanemareni, istraživači prepoznaju bonobe kao ljude sličnije nego šimpanze. Što je, s obzirom na njihovu reputaciju prijateljskih majmuna, dobra vest za nas.
Za razliku od grupa šimpanzi u kojima dominiraju muškarci, bonobi žive u mirnim zajednicama u kojima je poglavica ženka. Zaista, ljudska društva imaju tendenciju da budu matrijarhalna kada postoji malo direktne konkurencije za resurse.
U bonobo zajednicama, seksualni odnosi igraju važnu ulogu u održavanju odnosa i rešavanju konflikata. Na primer, izgledi za hranu mogu da izazovu šimpanze u neprijateljskom ludilu, ali bonobi imaju harmoničniji pristup i okupiće se za ono što se često pretvara u poliamorni piknik. Mnogo je seksualne igre i nege koja podseća na naše slobodne ljubavne pokrete u hipi kulturi. Dok je alfa ženka obično manja od mužjaka, sve ženke će se okupiti oko nje da oteraju mužjake ako postanu agresivni.
Bonobi su takođe prilično željni da dele. Eksperimenti u Lola ia Bonobo, utočištu bonoba u Demokratskoj Republici Kongo, 2010. godine pokazuju da kada se bonobi stave u susedne sobe i jednom se da hrana, taj bonobo radije deli hranu nego jede sam. Takođe su primećeni kako dele hranu sa onima izvan svoje grupe, možda da bi stekli nove prijatelje. I pokazuju spremnost da pomognu drugima da dobiju hranu čak i ako ne žele da je podele.
Bonobi možda čak imaju bolju socijalnu inteligenciju od šimpanzi. U eksperimentima u kojima su raznim životinjama prezentovane naopačke čaše sa poslasticom skrivenom ispod jedne od njih, šimpanze su nasumično birale šolje, ali bonobi (i psi) su tražili informacije o tome koja je šolja tačna od čoveka koji je vodio eksperiment. Bonobi takođe imaju moždane sklopove koji izgledaju skloniji deljenju, toleranciji, pregovorima i saradnji nego šimpanze.
Dakle, gde tačno ljudi stoje? Čini se da smo inkorporirali osobine obe vrste, što je dovelo do napetosti između naših agresivnih i harmoničnih sklonosti. Naša sklonost ka sukobima odražava konkurentnost šimpanzi, a ipak nas bonobi uče da imamo u sebi da budemo altruisti i da se društvo može organizovati na mirnije načine. Ova nesebičnost je u osnovi saradnje velikih razmera koja je pomogla Homo sapiensu da deli ideje, formira nacije, istražuje univerzum i nadživi druge rane ljude kao što je Homo erektus.
I dok ideja o društvima izgrađenim na slobodnoj ljubavi može zvučati kao utopijska bajka, čini se da se otvaramo alternativnim praksama parenja kao što je nemonogamija kao odgovor na svet koji postaje sve iscrpljeniji tradicionalnim pojmovima roda i strukture odnosa. Fleksibilnost ljudskog ponašanja je ipak kamen temeljac naše izuzetne prilagodljivosti. Dakle, ne može škoditi biti otvoren za nove mogućnosti.
