Da biste uočili lažova, ignorišite sve osim nivoa detalja u priči neke osobe, sugeriše novo istraživanje.
Ako osoba daje bogat opis ko, šta, kada, kako i zašto, verovatno je da govori istinu. Ako prelete ove detalje, verovatno lažu.
Koristeći ovaj veoma jednostavan test i ništa drugo, ljudi mogu da odvoje istinu od laži sa skoro 80 odsto tačnosti, otkrili su istraživači sa Univerziteta u Amsterdamu.
Kada je u pitanju hvatanje lažova, obično pokušavamo da u svoju procenu upotrebimo što je moguće više znakova upozorenja. Da li izgledaju promenljivo? Da li su zabrinuti? Zašto se vrpolje?
Nakon terorističkih napada 11. septembra, na primer, bezbednosno osoblje američkog aerodroma obučeno je da traži 92 traga ponašanja da je neka osoba varljiva. Poligrafi, koji se obično nazivaju detektori laži, kombinuju različite fiziološke inpute kao što su krvni pritisak, broj otkucaja srca i brzina disanja da bi otkrili moguće laži.
Međutim, istraživanja pokazuju da čak i obučeni profesionalci rade malo bolje od slučajne slučajnosti kada pokušavaju da odvoje istinu od laži.
Deo problema je u tome što je integrisanje mnoštva konfliktnih tačaka podataka u hodu i pretvaranje toga u binarnu odluku o tome da li neko govori laž izuzetno teško.
„To je nemoguć zadatak“, kaže Bruno Veršuere, forenzički psiholog i glavni autor studije.
„Ljudi ne mogu da procene sve te signale za kratko vreme, a kamoli da integrišu više signala u tačnu i istinitu procenu.
Drugi problem je što ljudi imaju stereotipe o tome kako izgledaju nevini i krivi ljudi, koji ne predviđaju mnogo govorenja istine ili laganja.
Da bi prevazišli ove probleme, Veršuere i njegove kolege sa Univerziteta u Amsterdamu odlučili su da pokušaju sa „radikalnom alternativom“. Oni su uputili učesnike studije da se usredsrede na samo jedan trag – nivo detalja u priči neke osobe – i zanemare sve ostalo.
„Razlogovali smo da se istina može pronaći u jednostavnosti i predlažemo da odustanemo, a ne da dodamo znakove kada pokušavamo da otkrijemo obmanu“, kažu istraživači.
U seriji od devet studija, 1.445 ljudi je dobilo instrukcije da pogode da li su rukom pisane izjave, video transkripti, video intervjui ili intervjui uživo o aktivnostima studenta u kampusu istiniti ili lažni.
Ovi izveštaji su došli od studenata koji su ili izveli lažnu krađu ispita za ormarić i lagali o tome, ili su nevino lutali kampusom i govorili istinu o svojim aktivnostima.
Učesnici studije koji su se oslanjali na intuiciju da bi otkrili laži, ili koji su koristili mnogo faktora da donesu odluku, nisu bili ništa bolji od slučajne slučajnosti.
Ali oni kojima je naloženo da se usredsrede samo na nivo detalja u izveštajima mogli su tačno da razdvoje istinu i laž sa 59–79 procenata tačnosti.
Ovim učesnicima je rečeno da ispitaju „stepen u kome poruka uključuje detalje kao što su opisi ljudi, mesta, radnji, objekata, događaja i vreme događaja“, i „stepen do kojeg je poruka izgledala potpuno, konkretno, upečatljivo , ili bogat detaljima“.
„Naši podaci pokazuju da oslanjanje na jedan dobar znak može biti korisnije od korišćenja mnogih znakova“, kažu istraživači.
Pravilo istraživača „koristite najbolje (i ignorišite ostalo)“ bilo je superioran metod detekcije laži, bez obzira na to da li su učesnici znali da je svrha aktivnosti otkrivanje laži ili ne.
Ovo sugeriše da već postojeći stereotipi o krivici i nevinosti nisu smetali korišćenju nivoa detalja kao alata za otkrivanje laži.
U situacijama visokog uloga, verovatno je da će ljudi laži obogatiti detaljima kako bi povećali svoj kredibilitet, tako da je moguće da će osnovna pravila detekcije laži biti zavisna od konteksta, kažu istraživači.
Međutim, korišćenje sve većeg broja znakova – ili čak velikih podataka i mašinskog učenja – neće nužno poboljšati tačnost u otkrivanju laži, tvrde oni.
U prethodnoj studiji koja je koristila 11 različitih kriterijuma za otkrivanje laži, ljudi su ispravno ocenili nivo detalja, ali su druge, beskorisne informacije zamaglile njihovo opšte rasuđivanje.
„Jedan kontraintuitivni način rešavanja preopterećenja informacijama je jednostavno ignorisanje većine dostupnih informacija… Ponekad je manje više“, kažu istraživači.
Ovaj rad je objavljen u časopisu Nature Human Behavior.
