Nova studija istraživača sa Univerziteta u Vašingtonu nudi sveže uvide u to kako se mozak trudi da obrađuje i pamti svakodnevne događaje.
Zachariah Reagh, pomoćnik profesora psiholoških nauka i nauka o mozgu u oblasti umetnosti i nauke na Vašingtonskom univerzitetu u Sent Luisu, i koautor Čaran Ranganat sa Univerziteta Kalifornije u Dejvisu, koristili su funkcionalne MRI skenere da nadgledaju mozak subjekata koji gledaju kratke video zapise scena koje su mogle doći iz stvarnog života. To uključuje muškarce i žene koji rade na laptopovima u kafiću ili kupuju u prodavnici.
„Bile su to vrlo obične scene“, rekao je Reagh. „Nema jurnjave automobila ili bilo čega.“
Subjekti istraživanja su zatim odmah opisali scene sa onoliko detalja koliko su mogli. Svetovni isečci doveli su do intrigantnih otkrića, uključujući da su različiti delovi mozga radili zajedno da bi razumeli i zapamtili situaciju.
Mreže u prednjem delu temporalnog režnja, regionu mozga za koje se odavno zna da igra važnu ulogu u pamćenju, fokusirane su na subjekt bez obzira na okolinu. Ali zadnja medijalna mreža, koja uključuje parijetalni režanj prema zadnjem delu mozga, obraćala je više pažnje na okolinu. Te mreže su zatim poslale informacije u hipokampus, objasnio je Reagh, koji je kombinovao signale da bi stvorio kohezivnu scenu.
Istraživači su ranije koristili veoma jednostavne objekte i scenarije – kao što je slika jabuke na plaži – da bi proučavali različite građevne blokove uspomena, rekao je Reagh. Ali život nije tako jednostavan, rekao je. „Pitao sam se da li je neko radio ove vrste studija sa dinamičnim realnim situacijama i, šokantno, odgovor je bio ne.“
Nova studija sugeriše da mozak pravi mentalne skice ljudi koje se mogu transponovati sa jedne lokacije na drugu, slično kao što animator može da kopira i nalepi lik u različite scene. „Možda ne izgleda intuitivno da vaš mozak može da napravi skicu člana porodice koju se pomera sa mesta na mesto, ali je veoma efikasan“, rekao je on.
Neki subjekti su mogli da se prisete scena u kafiću i prodavnici potpunije i tačnije od drugih. Reagh i Ranganath su otkrili da su oni sa najjasnijim pamćenjem koristili iste neuronske obrasce kada su se prisećali scena koje su koristili dok su gledali klipove. „Što više možete da vratite te obrasce na mrežu dok opisujete događaj, bolje je vaše ukupno pamćenje“, rekao je on.
U ovom trenutku, rekao je Reagh, nije jasno zašto neki ljudi izgledaju veštiji od drugih u reprodukciji misaonih obrazaca potrebnih za pristup memoriji. Ali jasno je da mnoge stvari mogu stati na put. „Mnogo toga može poći naopako kada pokušate da povratite sećanje“, rekao je on.
Čak i sećanja koja izgledaju oštra i živa možda zapravo ne odražavaju stvarnost. „Kažem svojim studentima da vaše pamćenje nije video kamera. Ne daje vam savršenu predstavu o tome šta se dogodilo. Vaš mozak vam priča priču“, rekao je on.
Reagh je jedan od članova fakulteta Univerziteta u Vašingtonu koji je uključen u istraživački klaster „Laboratorija za pripovedanje priča: premošćivanje nauke, tehnologije i kreativnosti“, deo Inkubatora za transdisciplinarnu budućnost. Predvođena Džefom Zaksom, predsednikom Odeljenja za psihološke nauke i nauke o mozgu, sa Ianom Bogostom i Kolinom Bernetom, Laboratorija za pripovedanje istražuje psihologiju i neurologiju narativa.
U budućnosti, Reagh planira da proučava moždanu aktivnost i pamćenje ljudi koji gledaju komplikovanije priče.
„Laboratorija za pripovedanje savršeno se uklapa sa naučnim pitanjima koja su mi najuzbudljivija“, rekao je Reagh. „Želim da razumem kako mozak stvara i pamti narative.“
Nalazi su objavljeni u časopisu Nature Communications.
