Većinu vremena virusi napuštaju naša tela onoliko brzo koliko su stigli. Nakon što nedelju ili dve patimo od groznice, bolova u mišićima i drugih poniženja, talas antitela šalje minijaturnog osvajača na put. Slučaj zatvoren.
Barem, to bi trebalo da se desi.
Ali za neke, beda ne jenjava ni nakon što svi znaci virusa nestanu. Ove osobe, iako su nesrazmerno žene, potiču iz svih socioekonomskih grupa, rasa, etničkih grupa i lokacija. Oni izveštavaju o zbunjujućem spektru problema, od srčanih problema i bolova u mozgu do magle u mozgu i kratkog daha. Mnogi kažu da njihovi lekari odbacuju i omalovažavaju njihove simptome i često pate godinama pre nego što dobiju dijagnozu – ako je uopšte dobiju.
Pandemija COVID-19 obnovila je naučno interesovanje za ove probleme. Bauk post-akutne infekcije SARS-CoV-2 pojavio se u proleće 2020., čak i kada su zdravstveni sistemi bili u jeku početnog porasta slučajeva. Ubrzo su ljudi sa blagim ili čak asimptomatskim slučajevima takođe počeli da prijavljuju maglu u mozgu, kratak dah, probleme sa bubrezima i srčanim problemima – probleme koji su postali poznati kao dugi COVID.
Izveštaji o prevalenciji dugog COVID-a uveliko variraju, ali studija CDC-a iz juna 2022. procenjuje da čak 20 miliona odraslih Amerikanaca — 1 od 13 ljudi starijih od 18 godina — ima dugotrajne simptome COVID-19 koji utiču na njihove živote mesecima nakon infekcije.
„To je masovni događaj koji onemogućava“, kaže Alba Azola, MD, kodirektor Johns Hopkins Post-Acute COVID-19 tima. Neki od ovih pojedinaca ne mogu da rade i ne mogu da budu negovatelji dece ili starijih roditelja, kaže ona. „Uticaji su zapanjujući.“
Navala slučajeva dala je epidemiolozima kao što je Priia Duggal, dr. ’03, MPH ’98, prilika da se istraži zašto se neki pojedinci nikada ne oporavljaju od COVID-19 i koji faktori utiču na to koliko dobro funkcionišu.
Ono što ovo pitanje čini rastućom krizom javnog zdravlja, kaže Duggal, je sam broj pogođenih pacijenata.
„Imamo skalu bez presedana“, kaže Duggal.
Duggalov interes za dugi COVID potiče iz karijere koju je proveo proučavajući patogene razumevanjem genomike zaraženih ljudi. Pre pandemije, njen rad se fokusirao na akutni mlohavi mijelitis, retki sindrom koji pogađa decu. Deca sa AFM gube snagu mišića i reflekse, utičući na njihovu sposobnost da hodaju, govore i gutaju. Naučnici su ovo stanje povezali sa uobičajenim enterovirusom. Duggal upoređuje genetski sastav pogođene dece sa njihovim netaknutim kolegama kako bi pokušao da razume zašto i kako se neka deca, ali ne i druga, tako razbole.
Početkom 2020. godine, kada su se iz Vuhana pojavili prvi izveštaji o novom koronavirusu, Duggal je već proveo više od decenije razmišljajući o dugoročnim efektima infekcija. Mnogi patogeni, znaju epidemiolozi, mogu imati posledice koje traju dugo nakon što svaki trag patogena nestane. Nakon razorne epidemije ebole u Zapadnoj Africi 2014-16, mnogi od zaraženih su nastavili da prijavljuju dugotrajne simptome kao što su glavobolja, bol u mišićima i upala oka.
Nakon izbijanja parazita Giardia lamblia 2004. u Norveškoj, jedan od 20 obolelih prijavio je dugotrajne crevne i neurološke simptome. Širom SAD i Evrope, procenjuje se da će 10% zaraženih Borreliom burgdorferi razviti post-akutnu lajmsku bolest. Bez obzira na uzročnik patogena, mnogi ljudi sa post-akutnim posledicama dobijaju dijagnozu mijalgijskog encefalomijelitisa/sindroma hroničnog umora (ME/CFS).
Iako su šanse pojedinca da bude pogođen dugotrajnim posledicama nakon bilo koje pojedinačne infekcije prilično male, kombinovani efekti svih infekcija u čitavoj populaciji su verovatno značajni—iako niko još nije utvrdio koliko ljudi pati od ovih uticaja. Jedno pitanje je da je nejasno da li svaki patogen ima svoje posledice nakon infekcije ili se ovi simptomi mogu grupisati zajedno. Niti istraživači ne znaju tačno šta ih uzrokuje, što povećava konfuziju, kaže virolog dr Andrev Pekosz, profesor molekularne mikrobiologije i imunologije.
Da bi se borio protiv infekcije, imuni sistem mora pažljivo da titrira svoj odgovor, prikupljajući inflamatorni odgovor dovoljno snažan da zaustavi napadača, ali ne toliko jak da ošteti domaćina. Jedna od vodećih teorija o dugotrajnim posledicama infekcije je da upala traje čak i nakon što su virus ili bakterija poraženi. Srodna hipoteza je da početni nalet proizvodnje antitela dovodi do stvaranja autoantitela protiv sopstvenih proteina u telu. Ova autoantitela napadaju telo, oštećujući ćelije. Druga teorija: patogen zapravo nije nestao. Neki istraživači pretpostavljaju da postoji mali, neotkriveni rezervoar zaraznih organizama koji izaziva simptome kod ovih osoba.
„Uvek ukazujemo na upalu kao na pokretačku snagu ovih simptoma, ali je bilo zaista teško pronaći razlog zašto većina ljudi kontroliše inflamatorni odgovor, a određena podskupina ljudi jednostavno ne“, kaže Pekosz.
Tu dolazi Duggal. Njen rad na razumevanju AFM-a proučavanjem genomike obolelih ju je savršeno pozicionirao da razmrsi komplikovanu mrežu posledica post-akutne infekcije.
„Znamo da mnogi virusi stvaraju stalne probleme — po čemu bi ovaj virus bio drugačiji? Zašto ne bismo želeli da razmišljamo o dugoročnim uticajima?“ ona kaže.
Kako su izveštaji o novom koronavirusu počeli da bujaju, javno zdravstvo i medicinske zajednice su se fokusirale na usporavanje širenja virusa i lečenje očajno bolesnih. Ali Duggal je razmišljao drugim putem. Želela je da zna šta se dogodilo nakon početne infekcije. Duggal se nadala da će se pokazati da nije u pravu — da će SARS-Cov-2 samo nakratko dotaknuti ljude i krenuti dalje — ali pojavljivanje #longcovid hashtagova na društvenim medijima brzo je potvrdilo njene sumnje.
Kolege profesori epidemiologije dr Šruti Mehta. ’02, MPH ’98, i Brian Lau, Ph.D. ’04, ScM ’99, MHS ’99, deli Duggalovu zabrinutost. Njihov rad na HIV-u i hepatitisu C ih je zainteresovao za tekuće probleme izazvane virusnim infekcijama, čak i ako su potencijalni mehanizmi bili potpuno drugačiji. Obojica rade na studiji ALIVE, koja prati ljude koji koriste injekcione droge u Baltimoru od 1988. Studija je počela kao pokušaj da se razumeju faktori rizika za infekciju HIV-om i kasniju progresiju u AIDS. Tokom godina, proširio se tako da uključuje istovremene infekcije kao što su HCV i proces starenja kod HIV pozitivnih osoba. Te studije, kaže Mehta, zahtevale su veliku grupu pojedinaca, nešto za šta su ona i Lau znali da će biti jednako važno sa COVID-19.
U aprilu 2020. tri epidemiologa napisala su kratak članak u kojem su pozvali na formiranje longitudinalne kohortne studije za prikupljanje osnovnih podataka o učesnicima pre nego što su bili zaraženi koronavirusom i pratili ih mesecima i godinama nakon toga. Oni su svoj članak poslali u recenzirane časopise, ali sa toliko drugih hitnih pitanja oko SARS-CoV-2 koja su privukla pažnju časopisa, članak je zamukao.
Kako je vreme prolazilo, postajalo je sve očiglednije da su brige trija bile dalekovidne. „Da li sam iznenađen što postoje dugoročne posledice? Ne nužno. Ali učestalost? Apsolutno“, kaže Mehta.
Brojevi su bili tragedija i optužnica za neuspeh globalnog javnog zdravlja da obuzda virus. Ali oni su takođe predstavili priliku da detaljnije prouče posledice nakon akutne infekcije. Sa toliko ljudi koji imaju dugotrajne simptome od istog virusa, možda bi bilo moguće saznati više o tome ko je bio najugroženiji – i zašto.
„Čak i ako je samo polovina [od jednog] procenta ljudi pogođena, to je i dalje ogroman broj ljudi“, kaže Lau.
Tako su se Duggal, Lau i Mehta ponovo udružili u februaru 2021. kako bi pokrenuli studiju Johns Hopkins COVID Long, svjetski napor da se prikupe podaci o vrstama i ozbiljnosti zdravstvenih problema koje ljudi doživljavaju u sedmicama i mjesecima nakon COVID-19, i koliko ograničava prethodne aktivnosti. U idealnom slučaju, kaže Lau, oni bi povećali svoj početni predlog za identifikaciju grupe nezaraženih pojedinaca u ranim danima pandemije i pratili ih tokom vremena. Da bi razumeli promene koje je donela infekcija SARS-CoV-2, istraživači moraju da budu u stanju da uporede biologiju posle infekcije sa bazom pre COVID-a. Sada, međutim, toliko ljudi je već zaraženo i/ili vakcinisano da je skoro nemoguće pronaći nekoga ko nije izložen. A ako i pronađu takve ljude, naučnici ne bi mogli pretpostaviti da su oni reprezentativni za širu populaciju. U nedostatku ovih longitudinalnih studija, Duggal, Mehta i Lau pokušavaju da shvate detalje o tome kako simptomi nakon COVID-19 utiču na nečije opšte zdravlje, kao i na njihovu sposobnost da obavljaju osnovne aktivnosti kao što su hodanje po bloku, hodanje uz stepenice, kuvanje i čišćenje.
Do danas, njihova anketa je prikupila preko 17.500 odgovora; nadaju se da će prikupiti 25.000 za preliminarnu analizu. Tim se fokusirao na invaliditet u vezi sa dugotrajnim COVID-om, koji u mnogim slučajevima dramatično ograničava sposobnost ljudi da obavljaju svakodnevne zadatke.
„Saznanje da jedan virus to može da uradi je zaista, zaista ponižavajuće. Sve što možemo da uradimo je da se nadamo da ćemo nastaviti da učimo više kako bismo pokušali da dođemo do toga i bolje razumemo“, kaže Duggal.
