Dok SAD preduzimaju korake da prevaziđu pandemiju, njihov zdravstveni sistem je u krhkom finansijskom stanju. Na kraju 2022. godine, oko polovina američkih bolnica bila je u minusu, što je ovo učinilo najgorom godinom za industriju od početka pandemije. Nije čudo, dakle, što bolnice mole Kongres za pomoć i protestuju zbog prestanka finansiranja COVID-a od savezne vlade.
Na prvi pogled, molbe industrije izgledaju opravdane. Na kraju krajeva, COVID je pogodio bolnice poput plimnog talasa, puneći krevete pacijentima kojima je potrebna teška, skupa nega. U isto vreme, bolnice su patile od istog lanca snabdevanja i problema sa radnom snagom kao i praktično sve druge javne ustanove. A od uvođenja vakcine, opadajuća smrtnost COVID-a izazvala je priliv pacijenata koji su odlagali traženje lečenja tokom vrhunca pandemije – i čiji su se zdravstveni problemi možda pogoršali u međuvremenu.
Međutim, Sebahattin Demirkan, vanredni profesor računovodstva u Mejsonu, kaže da pravi izvor finansijskih nedaća ove industrije možda leži izvan COVID-a. Za predstojeći članak u časopisu Health Affairs Polici, Demirkan i koautori Ge Bai sa Univerziteta Džon Hopkins i Kristofer M. Vejli iz RAND Corporation, duboko su zaronili u najnovije finansijske izveštaje koje je objavilo deset najvećih američkih neprofitnih sistema zdravstvene zaštite.
Suprotno narativu izazvanom COVID-om, otkrili su da je u proseku prihod od nege pacijenata zapravo porastao (iako za manje od jednog procenta) između 2021. i 2022. Prihodi od investicija, s druge strane, opali su za katastrofalnih 185 procenata tokom istog perioda. Ovo su veliki, ali ne i potpuno iznenađujući gubici, s obzirom na to da je 2022. bila najgora godina za finansijska tržišta od Velike recesije. Međutim, oni dovode u sumnju tvrdnju da su finansijske borbe bolnica prvenstveno posledica operativnih izazova koje je donela pandemija.
Za Demirkana, ispravna priča o poreklu je ključna za kreatore politike koji odmeravaju trenutnu situaciju. Kako se u članku navodi, „Bez razumevanja primarnog pokretača finansijskog pritiska bolnica, kreatori politike ne mogu donositi odluke zasnovane na dokazima koje dugoročno koriste bolnicama i pacijentima“.
Jasno je da ako je za to kriva izloženost zdravstvenog sistema negativnom riziku, veće federalno finansiranje samo po sebi ne bi rešilo problem. Čak i kada bi se savezni novac za spasavanje vratio na nivo iz 2020. godine, bolnice bi bile u opasnosti od dodatnih gubitaka zbog svog investicionog portfelja.
Demarkanova glavna briga je za poreske obveznike koji bi mogli da zaglave sa računom, kroz povećanje poreza i/ili povećanje naknada pacijenata i premija osiguranja. „Dok su bolnice kritične za pacijente i zajednice, sredstva koja se koriste za plaćanje bolničke nege potiču od istih pacijenata i zajednica“, navodi se u članku.
On ukazuje na moguću kontradiktornost između neprofitnog statusa ovih institucija i njihove investicione strategije, za koju kaže da liči na onu hedž fonda. Takav pristup će verovatno ostvariti ogromne dobitke na bikovskim tržištima – na tržištima medveda (kao 2022.), gubitke iznad proseka. „Ako se ponašaju kao bilo koja druga profitna ili finansijska kompanija, onda to neće služiti celoj naciji, poreskim obveznicima ili ljudima. U suštini, svi zainteresovani će biti povređeni“, kaže Demirkan.
Kao jedan mogući lek, on sugeriše da bi regulatori mogli da insistiraju na tome da neprofitne bolnice ograniče izloženost riziku u svom portfelju kao preduslov za javnu pomoć. „Mogu reći, ‘ako želite da uložite dodatni novac, investirajte u ETF-ove ili zajedničke fondove. FedEk, Amazon itd. – manje promenljivi i manje rizični finansijski instrumenti i akcije. Ipak, Demirkan priznaje da bi pokušaji da se pojača nadzor ili odgovornost bili u suprotnosti sa uticajnim zdravstvenim lobijem.
U najmanju ruku, stoga, on savetuje vladu da „slepim očima ne daje novac ovim bolnicama, i samo pogledaj kako oni koriste taj novac ako su neprofitne bolnice. I u suštini, u skladu sa tim koristi svoj sud.“
