Ranije ove godine, Ekvatorijalna Gvineja je objavila svoju prvu epidemiju virusa Marburg, sa 11 potvrđenih smrtnih slučajeva do sada.
Marburg virus — retka, ali teška hemoragična groznica koja pogađa i ljude i neljudske primate — pripada istoj porodici virusa kao i ebola. Bolest se manifestuje sličnim simptomima, uključujući visoku temperaturu, dijareju, bol u stomaku i grčeve, a povremeno i teško krvarenje.
Rob Fauler, lekar za kritičnu negu u Centru za zdravstvene nauke Sunnibrook i profesor na odseku za medicinu Medicinskog fakulteta Temerti na Univerzitetu u Torontu, volontirao je sa Svetskom zdravstvenom organizacijom (SZO) na prvim linijama izbijanja ebole na Zapadu Africi 2014. i Kongu 2018. Godine 2021. kopredsedavao je grupom za izradu smernica SZO koja je objavila prve smernice za terapiju bolesti virusa ebole.
Nedavno je razgovarao sa spisateljicom Beti Zou u Konzorcijumu za nove i pandemijske infekcije sa sedištem u T (EPIC) o nedavnoj epidemiji u Marburgu i o tome koje lekcije zdravstveni radnici mogu naučiti iz prethodne krize ebole kako bi pomogli u upravljanju ovom zaraznom bolešću.
Marburg se obično širi iz životinjskog rezervoara na druge životinje ili na ljude. Kada dođe do ljudi, može se preneti sa čoveka na čoveka direktnim kontaktom. Direktan kontakt je često preko telesnih izlučevina, kao što je neko ko povraća, ima dijareju ili krvarenje.
Jednom kada virus dođe u ruke osobe, može ući u telo kroz sluzokožu kao što su vaše oči ili unutrašnjost nosa i usta. U retkim slučajevima, videli smo da se zdravstveni radnici zaraze ubodom igle ili oštrim predmetima u koži koja omogućava virusu da direktno uđe u krv. I veoma, veoma retko, ljudi su pronašli rezidualni virus u određenim telesnim tečnostima koje izbegavaju imuni odgovor nakon što akutna infektivna faza prođe.
Svaki put kada dođe do izbijanja Marburga, to je zabrinjavajuće. Istorijski gledano, to je virus koji se efikasno širi od osobe do osobe i smrtnost je obično bila veoma visoka.
Poput ebole, ovaj virus se često pojavljuje u oblastima koje imaju nerazvijene sisteme zdravstvene zaštite i mnoge karakteristike unutar društva u celini koje omogućavaju širenje sa osobe na osobu. Tesni stambeni prostori su jedan primer. Ova područja često nemaju mogućnost da ograniče širenje virusa zbog nedostatka pristupa tekućoj vodi. Dakle, epidemije Marburga ili ebole su, naravno, veoma teške za pacijente i zdravstvene timove, ali i veoma teško za zdravstveni sistem i stanovništvo u celini.
Osećam se za ljude koji su trenutno u guši, jer je veoma, veoma teško.
Kada imate bolest koja ima visoku stopu mortaliteta—smrtnost od bolesti Marburg virusa može da se kreće od 25% do 90%—i veoma je prenosiva, zaista moramo da se fokusiramo na prevenciju i pokušaju da zaustavimo širenje epidemije.
Ako ne živite u oblasti gde kliničari mogu da pošalju uzorke na brzo testiranje, onda možete vrlo brzo da zaostanete u epidemiji. Ključno je imati referentne laboratorije za ispitivanje koje su geografski u blizini. Takođe je veoma važno imati kulturu prevencije i kontrole infekcije ugrađenu u zdravstvene ustanove. Iste mere predostrožnosti koje koristimo da sprečimo prenošenje norovirusa u Kanadi dobro bi funkcionisale u zaštiti ljudi od ozbiljnijih virusa kao što su Marburg i Ebola.
Ako zdravstvenim timovima možemo da obezbedimo osnovne alate predostrožnosti – rukavice, mantile, zaštitu za oči, medicinske maske, pristup tekućoj vodi i sapunu – u kombinaciji sa dobro uvežbanom prevencijom infekcije i kontrolom bolničkih procesa, onda će to pomoći da se spreči širenje unutar zdravstvene ustanove.
Drugi ključni element je jasna i efikasna poruka javnosti o tome kako možemo sprečiti širenje u zajednici. Pored odlične prakse prevencije i kontrole infekcije u bolnici, potreban vam je i jednak angažman u zajednici u kojoj se virus inače može širiti.
Trenutno ne postoji odobrena vakcina protiv Marburg virusa. Međutim, u toku je niz obećavajućih evaluacija u ranoj fazi. Imati efikasnu i pristupačnu vakcinu je ključno u smislu prevencije infekcije.
Za tretmane, postoje nespecifični antivirusni lekovi koji mogu biti efikasni — uključujući prenamene lekove kao što je remdesivir, koji je korišćen za lečenje ljudi sa COVID-19 i prethodno testiran u epidemijama virusa ebole.
Važni proizvodi u razvoju uključuju monoklonska i poliklonska antitela koja su specifična za Marburg virus. Prema našem iskustvu sa ebolom, ti tretmani antitelima su bili neverovatno efikasni u smanjenju smrtnosti. Za Marburg to verovatno predstavlja jednu od najsvetlijih nada. Da bi se razvila ova antitela, mora postojati volja – ne samo medicinska ili društvena volja, već i ekonomska volja – da se to učini. Za ebolu, ta ekonomska volja je postojala tokom i nakon izbijanja 2014. u zapadnoj Africi. Za Marburg, bilo je manje ekonomskog imperativa da kompanije zarone u ovo, ali se nadamo da će se to promeniti.
Jedna od stvari koje SZO može da uradi je da okupi ljude iz akademske zajednice, industrije i drugih sektora i postavi prioritete koji pomažu da se pošalje signal i usmere sredstva. To se nedavno dogodilo za Marburg i sada se testira još lekova kandidata. Mislim da postoji mnogo nade da će, kao i kod ebole, Marburg imati efikasne terapije.
Teško je deliti predviđanja kada smo tako daleko od onoga što se dešava na terenu, ali mislim da je pošteno reći da nikada nismo van opasne zone kada je epidemija u toku. Ponekad imate početni porast dijagnostikovanih slučajeva, praćen zabrinutošću javnosti i ljudima koji ne traže negu ili se ne testiraju iz straha. To može da stvori zatišje između prvog seta slučajeva i sledećeg naleta u slučajevima. Period inkubacije je obično oko nedelju dana, ali može trajati i do tri nedelje.
Teoretski, ako prođete tri nedelje bez novog slučaja, mogli biste pomisliti da se epidemija povlači. Međutim, to pretpostavlja da znate za sve nove slučajeve — što skoro nikada nije tačno. Postoji relativno veliki rizik da će biti nepoznatih slučajeva. Zbog toga obično prolazimo kroz najmanje dva perioda od 21 dan bez novog slučaja pre nego što pomislimo da je epidemija završena.
Toliko je stručnosti u EPIC zajednici—i šire u zajednici u Torontu i Kanadi. Mislim da smo zaista imali ogroman uticaj na razvoj vakcine i terapije, dijagnostičko testiranje i kliničku negu.
Kanada je bila lider u razvoju vakcina i tretmana monoklonskim antitelima koji su bili od velike pomoći tokom izbijanja ebole 2014. u zapadnoj Africi. Podrška laboratorijskim dijagnostičkim kapacitetima u Africi je takođe bila neverovatno korisna. Nacionalna mikrobiološka laboratorija u Vinipegu je bila veoma dobra u podršci drugim zemljama i pomaganju im da izgrade svoje dijagnostičke kapacitete.
Kanađani su pomogli da se izgrade temelji odlične akutne i kritične nege za pacijente sa ebolom — ovo je toliko daleko da se smanji smrtnost čak i kada ne postoji specifična terapija. Ipak, sve ovo zahteva od ljudi da kažu da to nije samo nečije pitanje – to je naše kolektivno pitanje za koje možemo da pomognemo svojom stručnošću i resursima. Radi se o tome da pojedini ljudi sebi postavljaju pitanje: „Da li imam nešto da ponudim?“ Odgovor je skoro uvek: „Da.“
