Naučnici su izračunali da je region Antarktika koji se najbrže menja – Amundsenovo more – izgubio više od 3.000 milijardi tona leda u periodu od 25 godina.
Kada bi se sav izgubljeni led naslagao na London, bio bi visok više od 2 kilometra – ili 7,4 puta veći. Ako bi pokrivao Menhetn, stajao bi na 61 km – ili 137 Empajer stejt bildinga postavljenih jedan na drugi.
Dvadeset glavnih glečera formira Amundsenovo more na zapadnom Antarktiku, koji je više od četiri puta veći od UK, i oni igraju ključnu ulogu u doprinosu nivou svetskih okeana.
Toliko vode se zadržava u snegu i ledu, da bi se, ako bi se sve slijevala u more, globalni nivo mora povećao za više od jednog metra.
Istraživanje, koje je vodio dr Bendžamin Dejvison sa Univerziteta u Lidsu, izračunalo je „bilans mase“ Amundsenovog morskog zaliva. Ovo opisuje ravnotežu između mase snega i povećanja leda usled snežnih padavina i mase izgubljene tokom teljenja, gde se ledeni bregovi formiraju na kraju glečera i odlaze u more.
Kada se teljenje odvija brže nego što se led zamenjuje snežnim padavinama, onda Embaiment gubi ukupnu masu i doprinosi globalnom porastu nivoa mora. Slično tome, kada zalihe snežnih padavina opadnu, Embaiment može izgubiti ukupnu masu i doprineti porastu nivoa mora.
Rezultati pokazuju da je Zapadni Antarktik zabeležio neto pad od 3,331 milijarde tona leda između 1996. i 2021. godine, što je doprinelo više od devet milimetara globalnom nivou mora. Smatra se da su promene temperature okeana i struja bili najvažniji faktori koji utiču na gubitak leda.
Dr Dejvison, istraživač na Institutu za klimu i atmosferske nauke u Lidsu, rekao je: „20 glečera na Zapadnom Antarktiku izgubilo je užasno mnogo leda u poslednjih četvrt veka i nema znakova da je proces uskoro će se preokrenuti iako je bilo perioda u kojima je stopa gubitka mase blago opadala.
„Naučnici prate šta se dešava u Amundsenovom morskom zalivu zbog ključne uloge koju igra u porastu nivoa mora. Ako bi nivoi okeana značajno porasli u narednim godinama, postoje zajednice širom sveta koje bi doživele ekstremne poplave.“
Istraživanje je objavljeno u časopisu Nature Communications.
Koristeći klimatske modele koji pokazuju kako se vazdušne struje kreću širom sveta, naučnici su identifikovali da je Amundsenova morska obala iskusila nekoliko ekstremnih snežnih padavina tokom 25-godišnjeg perioda istraživanja.
To bi rezultiralo periodima obilnih snežnih padavina i periodima sa vrlo malo snežnih padavina ili „snežnom sušom“.
Istraživači su ove ekstremne događaje uračunali u svoje proračune. Iznenađujuće, otkrili su da su ovi događaji doprineli do polovine promene leda u određenim vremenima, i stoga su odigrali ključnu ulogu u doprinosu Amundsenovog morskog zaliva porastu nivoa mora u određenim vremenskim periodima.
Na primer, između 2009. i 2013. godine, modeli su otkrili period uporno niskih snežnih padavina ili „snežne suše“. Nedostatak hranljivih snežnih padavina izgladnio je ledeni pokrivač i doveo do gubitka leda, što je doprinelo za oko 25% više porastu nivoa mora nego u godinama prosečnih snežnih padavina.
Nasuprot tome, tokom zima 2019. i 2020. padale su veoma velike snežne padavine. Naučnici su procenili da su ove jake snežne padavine ublažile doprinos morskoj obali Amundsenovog mora, smanjujući ga na oko polovinu onoga što bi bio u proseku godine.
Dr Dejvison je rekao: „Izgleda da promene u temperaturi i cirkulaciji okeana pokreću dugoročne promene velikih razmera u masi ledenog pokrivača Zapadnog Antarktika. Apsolutno ih moramo istražiti više jer će verovatno kontrolisati ukupan doprinos nivoa mora sa Zapadnog Antarktika.
„Međutim, bili smo zaista iznenađeni kada smo videli koliko perioda ekstremno niskih ili velikih snežnih padavina može uticati na ledeni pokrivač tokom perioda od dve do pet godina – toliko da mislimo da bi mogli da igraju važnu, iako sporednu ulogu, u kontroli stope gubitka leda na zapadnom Antarktiku.“
Dr Pierre Dutrieuk, naučnik iz British Antarctic Survei i koautor studije, dodao je: „Promene temperature okeana i dinamika glacijala izgleda da su snažno povezane u ovom delu sveta, ali ovaj rad naglašava veliku varijabilnost i neočekivane procese od koje snežne padavine takođe igraju direktnu ulogu u modulaciji mase glečera.“
Gubitak leda iz regiona u proteklih 25 godina doveo je do povlačenja glečera Pine Island, takođe poznatog kao PIG.
Kako se povlačio, jedan od njegovih pritoka glečera se odvojio od glavnog glečera i brzo ubrzao. Kao rezultat toga, pritočni glečer je sada od strane Komiteta za nazive mesta na Antarktiku Ujedinjenog Kraljevstva nazvao, Piglet Glacier, tako da se može nedvosmisleno locirati i identifikovati budućim studijama.
Dr Anna Hogg, jedan od autora rada i vanredni profesor na Institutu za klimu i atmosfersku nauku u Lidsu, rekla je: „Osim što baca novo svetlo na ulogu ekstremne varijabilnosti snežnih padavina na promene mase ledenog pokrivača, ovo istraživanje takođe pruža nove procene koliko brzo ovaj važan region Antarktika doprinosi porastu nivoa mora.
„Satelitska zapažanja su pokazala da je novoimenovani glečer Piglet ubrzao svoju brzinu leda za 40%, pošto se veća PIG povukla u najmanjoj meri od kada su zapisi počeli.
Sateliti kao što je satelit Copernicus Sentinel-1 Evropske svemirske agencije, koji koristi senzore koji „vide“ kroz oblak čak i tokom duge polarne noći, transformisali su sposobnost naučnika da nadgledaju udaljene regione i da prate neverovatno brze promene koje se dešavaju na Antarktiku.
