Masivni kit perajac od 40 tona koji pliva pored obale Valensije u Španiji snimljen je sa ozbiljnim savijanjem u svom telu dugom 17 metara u onome što se čini kao izražen slučaj skolioze.
U početku, kada je skiper lokalnog čamca izdaleka ugledao stvorenje, činilo se da se muči da pliva, kao da je uhvaćeno u mrežu ribarske mreže.
Kada su biolozi i veterinari stigli na lice mesta, postalo je jasno da stanje kita nije bilo ono što su očekivali, a snimci dronom otkrivaju oštro odstupanje u kičmi životinje oko polovine njenog tela.
Poremećaj kita peraja izgledao je tako ozbiljno, da je izgledalo kao da je odbacio celu svoju anatomiju, navodi se u objavi na Fejsbuku Oceanografske fondacije u Valensiji (Fundacion Oceanografic de Valencia), koja je poslala spasilački tim.
Biolozi su se nadali da će pričvrstiti tragač na kita, ali malformacija u njegovoj kičmi je to učinila nemogućim.
Posle nekoliko sati, kit peraja je napustio obalu, teško plivajući.
Skolioza među kitovima je retka, ali kada se pojavi, ima tendenciju da skrene našu pažnju.
2019. godine, mali kit sa jasnom krivinom u kičmi tragično je pronađen na obali, što je istraživačima omogućilo da izbliza prouče anatomski uticaj skolioze na kitove.
Njihovi nalazi ukazuju na zajedničku mehaničku osnovu za skoliozu kod ljudi i kitova. Ljudi mogu da saosećaju sa bolnim stanjem više nego bilo koji drugi sisar. Mi smo jedina vrsta za koju se zna da spontano razvija skoliozu bez ikakvog očiglednog osnovnog uzroka, što se naziva ‘idiopatska’ skolioza.
Naša anatomija smanjuje stabilnost rotacije kako bi lakše rasporedila težinu za dvonožno kretanje, što znači da se naše kičme mogu relativno lako savijati iz oblika bez ikakvog očiglednog uzroka.
S druge strane, anatomija kitova obezbeđuje ovim morskim divovima kičmene stubove koji su manje skloni da se savijaju iz oblika pod opterećenjem držanja i upotrebe nego naše uspravne kičme.
U slučaju kita peraja iz Valensije, nejasno je kako je njegova kičma tako deformisana. S obzirom da je globalni brodski saobraćaj u porastu, šansa za susret sa moćnim okeanskim brodom mogla bi objasniti njegovo stanje.
Procene sugerišu da do 20.000 kitova umre od sudara sa plovilima širom sveta svake godine, a većina ovih sudara uključuje kitove peraje, drugog najvećeg sisara na svetu i onog koji provodi dosta vremena blizu površine okeana. Grbavi kitovi su sledeća najčešća žrtva.
Samo prošle godine, grbavog kita sa slomljenim leđima pratile su kamere dronova dok je plivao sve od severne Britanske Kolumbije do Havaja.
„Potresne slike njenog iskrivljenog tela uznemirile su nas sve. Verovatno je osećala velike bolove, a ipak je migrirala hiljadama milja a da nije mogla da se pokrene repom“, stoji u saopštenju za štampu, koje je tada objavio BC Vhales na Fejsbuku.
„Njeno putovanje ostavilo ju je potpuno iznurenu i prekrivenu kitovim vaškama kao svedočanstvo o njenom ozbiljnom stanju. Ovo je sušta realnost udara broda, i govori o dugotrajnoj patnji koju kitovi mogu da izdrže nakon toga. To takođe govori o njihovom instinktu i kultura: koliko će kitovi ići da prate obrasce ponašanja.“
Iako bi povreda mogla biti uzrok, urođene abnormalnosti ove vrste kod kitova nisu nepoznate.
Na primer, 2005. godine, orka u Britanskoj Kolumbiji je navodno rođena sa skoliozom, što je uticalo na njegovu sposobnost da pliva i lovi. Činilo se da je njegova mahuna povukla brzinu i dužinu njihovih eskapada da bi objasnila smanjenu brzinu i izdržljivost kita. Osnovni razlog za urođenu abnormalnost stvorenja je nepoznat, ali nažalost, umro je relativno mlad.
Slična urođena abnormalnost takođe može uticati na delfine. U stvari, dobar delfin sa skoliozom snimljen je pre jedne decenije kako pliva zajedno sa kitovima spermama, kao da ga je usvojila mahuna.
Trenuci poput ovih su okrutni podsetnik da čak i kada kitovi ne poginu u sudarima brodova, posledice su doživotne.
