Učenje jezika je ljudska univerzalnost. Nema ljudske kulture bez jezika, a u svakoj kulturi deca prirodno usvajaju jezik ili jezike koje koriste oni oko njih. Ipak, kulture i jezici su izuzetno raznoliki. Kako naš kognitivni aparat uspeva da se prilagodi višejezičkim situacijama, a ne samo jednojezičnoj? Do sada je ovo pitanje ostalo bez odgovora, jer je vrlo malo studija istraživalo zaista višejezične populacije i/ili one izvan globalnog severa.
Istraživač Hajdi Koleran predložila je da se proučava vokalna iskustva dece sa ostrva Malakula, u arhipelagu Vanuatu u južnom Pacifiku, gde je višejezičnost norma. Radila je sa porodicama na prikupljanju naturalističkih snimaka „duge forme“ dečjih govornih sredina u okviru svog dugogodišnjeg terenskog rada na demografiji i kulturi na ostrvu. Porodice iz 11 različitih sela pristale su da učestvuju u ovoj studiji, svesne i ponosne što žive na ostrvu sa najvećom gustinom jezika na svetu — oko 40 jezika u populaciji od oko 25.000 ljudi.
„Ukupno 38 dece uzrasta od pet do 33 meseca, koja predstavljaju 22 jezičke varijante, učestvovalo je u našoj studiji“, kaže Alejandrina Kristija, vođa grupe za sticanje jezika u različitim kulturama. „Ova deca su, prema rečima njihovih roditelja, u proseku redovno slušala 2,6 jezika, a najviše osam različitih.
Za prikupljanje podataka tim je koristio uređaj za snimanje veličine USB ključa, koji su deca po ceo dan nosila u specijalno dizajniranom prsluku. Ovo je obećavajuća tehnika jer je veoma praktična: proizvodi dugotrajne snimke koji dobro predstavljaju svakodnevna iskustva dece bez ometajućeg prisustva istraživača. Njegova mala veličina čini ga diskretnim alatom, vrlo brzo ga usvajaju deca i njihova društvena mreža koja ubrzo zaboravlja na njegovo postojanje.
„Deca nose uređaj za snimanje direktno na svojoj odeći i nisu ograničena u pokretima“, kaže Kristija. „Ovo je posebno važno u kulturama u kojima decu brine nekoliko ljudi tokom dana i gde imaju slobodu da se igraju sa drugom decom čim prohodaju.
Kako dužina snimaka čini transkripciju složenom, tim je razvio sistem automatske analize, zasnovan na veštačkoj inteligenciji, koji identifikuje različite vrste glasova: onaj ciljnog deteta, odnosno onog koji nosi diktafon; one druge dece; i muški i ženski glasovi odraslih.
Istraživanje je objavljeno u časopisu Developmental Science .
„Analiza podataka je otkrila da su deca u proseku čula 11 minuta govora na sat — oko pet minuta (31%) manje nego u prethodno proučavanim jednojezičnim populacijama“, kaže Heidi Colleran, vođa BirthRites istraživačke grupe na Institutu Maks Plank za evolucionu antropologiju. . „Ipak, deca su proizvela otprilike isto toliko, a ponekad i više govora na višejezičnim kao i u jednojezičnoj populaciji koja je proučavana.
Intrigantno, najjača povezanost između količine govora koji se čuje i količine proizvedenog govora bila je sa vokalizacijom druge dece, a ne onima koje prave odrasli. To ukazuje na značaj dece u usvajanju jezika, a ne samo roditelja.
Ovi rezultati pozivaju na dalja istraživanja u populacijama koje su nedovoljno zastupljene u nauci o razvoju i naglašavaju potrebu da se uzme u obzir raznolikost jezika, kultura i demografskih struktura kada se proučava usvajanje jezika kod ljudi.
