Danas Venera ima suvu atmosferu siromašnu kiseonikom. Ali nedavne studije su predložile da je rana planeta možda imala tečnu vodu i reflektujuće oblake koji su mogli da izdrže uslove pogodne za život. Istraživači sa Univerziteta u Čikagu, Odeljenje za geofizičke nauke, izgradili su novi vremenski zavisni model Venerinog atmosferskog sastava kako bi istražili ove tvrdnje. Njihovi nalazi su objavljeni u Proceedings of the National Academy of Sciences.
Voda je svuda u našem Sunčevom sistemu, obično u obliku leda ili atmosferskog gasa, mada povremeno u tečnom obliku. Na svim planetama, na mnogim mesecima, od spoljašnjeg prstena unutrašnjeg pojasa asteroida do ledenog Kajperovog pojasa, i do dalekog Oortovog oblaka udaljenog dve svetlosne godine, voda je tu.
Venera je vruća, suva, stenovita planeta, malo manja od naše, sa samo tragovima vodene pare u svojoj gustoj atmosferi CO 2, a prethodne studije su pokušale da modeluju njenu atmosfersku prošlost. Pojavljuju se drastično različite klimatske slike u zavisnosti od toga kako su napravljeni prošli modeli.
Venera je možda oduvek bila nenastanjiva vruća zbrka, gubila je kiseonik zbog apsorpcije tokom kristalizacije okeana magme i nikada nije formirala tečnu vodu na svojoj površini. Bez ikakvog načina za izdvajanje ugljenika, sve veći atmosferski CO 2 umotao je planetu u debelo teško ćebe što je dovelo do trenutnog atmosferskog pritiska na površini 92 puta većeg nego na Zemlji, čineći Veneru toplijom od Merkura uprkos tome što je bila dvostruko udaljenija od Sunca . Čak i eventualno gađanje ledenih kometa ne bi bilo dovoljno da zadrži vodu na površini.
Opet, drugi modeli sugerišu da je u ranom Sunčevom sistemu, kada je sunčevo zračenje bilo 30% manje, Venera možda imala umerenu površinsku temperaturu sa mnogo tanjom atmosferom i tečnim vodenim telima na njenoj površini – možda okeanima – tek 700. pre miliona godina, pre nego što ga je nestalni efekat staklene bašte iskupao.
Istraživači sa Univerziteta u Čikagu odlučili su da se pozabave ovim pitanjem sopstvenim modelom. Oni su uzeli jedinstveni pristup da prvo pretpostave da je nekada postojao okean sa klimom pogodnom za stanovanje, ispunjavajući kompjuterski model mnoštvom različitih nivoa okeana i napredujući te okeane kroz tri različita procesa isparavanja i uklanjanja kiseonika. Oni su vodili model sa tri različite početne tačke zavisne od vremena, ukupno 94.080 puta, sa sistemom bodovanja koji im je omogućio da identifikuju trke sa ishodima najbližim stvarnoj atmosferi Venere trenutnog dana.
Prema rezultatima studije objavljenim u PNAS-u, od 94.080 trčanja, samo nekoliko stotina je bilo u dometu stvarne atmosfere Venere koju danas vidimo. Hipotetičke naseljive ere na Veneri je trebalo da se okončaju pre 3 milijarde godina sa maksimalnom dubinom okeana od 300 metara preko cele njene površine (ukupna hidrosfera). Rezultati sugerišu da je Venera bila nenaseljiva više od 70% svoje istorije, četiri puta duže od nekih prethodnih procena.
Naučnici su prilično uvereni da je tečna voda na stenovitoj planeti potrebna da bi život postojao, jer imamo jedan primer života na vlažnoj stenoviti planeti i ništa drugo sa čime bismo ga mogli uporediti. Smatra se da je život na Zemlji počeo pre oko 3,5 do 4 milijarde godina, prema fosilnim zapisima, i još pre oko 4,5 milijardi godina kada se procenjuje molekularni sat evolucije. Da je Venera imala tečnu vodu na svojoj površini pre 3 milijarde godina, mogla je da sadrži i život.
