Popularna kultura je fascinirana sposobnošću otkrivanja lažova. Testovi detektora laži su osnovni deo policijskih drama, a TV emisije kao što je „Poker Face“ prikazuju „ljudske poligrafe“ koji otkrivaju prevaru tako što uočavaju znakove u ponašanju ljudi.
Zapisi o pokušajima otkrivanja laži, bilo tehničkim sredstvima ili od strane veštih posmatrača, sežu najmanje 3.000 godina unazad. Forenzičke tehnike otkrivanja laži postale su sve popularnije od pronalaska poligrafa početkom 20. veka, uz najnovije metode koje uključuju napredno snimanje mozga.
Zagovornici tehnologije otkrivanja laži ponekad iznose grandiozne tvrdnje, kao što je nedavni rad u kojem se kaže da „uz pomoć forenzičke nauke i njenih novih tehnika, zločini se mogu lako rešiti“.
Uprkos ovim tvrdnjama, nepogrešiv metod detekcije laži tek treba da bude pronađen. U stvari, većina metoda detekcije laži uopšte ne otkrivaju laži – umesto toga, registruju fiziološke znakove ili znakove ponašanja stresa ili straha.
Najranija zabeležena metoda otkrivanja laži korišćena je u Kini, oko 1000. godine pre nove ere. To je uključivalo osumnjičene koji su stavljali pirinač u usta, a zatim ga ispljuvali: vlažni pirinač je ukazivao na nevinost, dok je suvi pirinač značio kriv.
U Indiji, oko 900. godine pre nove ere, jedna metoda koja se koristila za otkrivanje trovača bila je posmatranje drhtanja. U staroj Grčkoj je brz puls uziman kao pokazatelj obmane.
Srednji vek je video varvarske oblike otkrivanja laži koji su korišćeni u Evropi, kao što je metoda usijanog gvožđa u kojoj su osumnjičeni kriminalci stavljali svoj jezik, često više puta, na usijano gvožđe. Ovde je opečeni jezik ukazivao na krivicu.
Istorijske metode otkrivanja laži bile su zasnovane na sujeveru ili religiji. Međutim, početkom 20. veka izumljena je navodno naučna, objektivna mašina za otkrivanje laži: poligraf.
Poligraf meri disanje osobe, broj otkucaja srca, krvni pritisak i provodljivost kože (znojenje) tokom ispitivanja.
Obično se postavlja „kontrolno pitanje“ o zločinu, kao što je „Da li ste to uradili?“ Odgovor osobe na kontrolno pitanje se zatim upoređuje sa odgovorima na neutralna ili manje provokativna pitanja. Pojačane reakcije na direktna pitanja o zločinu se uzimaju da ukažu na krivicu na testu.
Neki stručnjaci za sprovođenje zakona tvrde da im nije ni potreban poligraf. Oni mogu otkriti laži jednostavnim posmatranjem ponašanja osumnjičenog tokom ispitivanja.
Istraživanja širom sveta pokazuju da su pripadnici zakona često sigurni da mogu otkriti laž. Mnogi pretpostavljaju da neverbalno ponašanje osumnjičenog otkriva prevaru.
Studija iz 2011. sa policijom Kvinslenda otkrila je da su mnogi policajci bili sigurni da mogu otkriti laž. Većina je favorizovala fokus na neverbalnom ponašanju čak i u odnosu na dostupne dokaze.
Međutim, istraživanja pokazuju da pripadnici zakona, uprkos svom samopouzdanju, često nisu baš dobri u otkrivanju laži.
Službenici za sprovođenje zakona nisu sami koji misle da mogu uočiti lažova. Globalne studije su otkrile da ljudi širom sveta veruju da je laganje praćeno specifičnim neverbalnim ponašanjima kao što su averzija pogleda i nervoza.
Čini se da su mnoge istorijske i aktuelne metode otkrivanja laži poduprte uverljivom idejom da će lažovi biti nervozni i pokazati vidljive fizičke reakcije.
To mogu biti drhtanje (kao u drevnom indijskom testu za trovače i metoda neverbalnog ponašanja koju koriste neki istraživači), suva usta (test žvakanja pirinča i metoda vrućeg gvožđa), pojačan puls (starogrčki metoda i savremeni poligraf), odnosno sveukupno pojačane fiziološke reakcije (poligraf).
Međutim, postoje dva glavna problema sa korišćenjem ponašanja zasnovanog na strahu ili stresu za otkrivanje laganja.
Prvi problem: kako razlikovati uplašene nevine od strašnih krivaca? Verovatno je da će nevina osoba optužena za zločin biti uplašena ili zabrinuta, dok osumnjičeni za krivicu možda neće biti.
Ovo je potvrđeno visokom stopom lažnih pozitivnih rezultata na poligrafu, što znači da se nevini ljudi smatraju krivima. Slično tome, neka policija je pretpostavila da su nevini, nervozni osumnjičeni krivi na osnovu netačnih tumačenja zapažanja ponašanja.
Drugi veliki problem sa metodama otkrivanja laži zasnovanim na nervnom ponašanju je da nema dokaza da specifično neverbalno ponašanje pouzdano prati prevaru.
Uprkos onome što znamo o netačnosti poligrafskih testova, oni nisu nestali.
U SAD se još uvek koriste u nekim policijskim ispitivanjima i intervjuima za posao sa visokim stepenom bezbednosti. U Velikoj Britaniji, testovi detektora laži se koriste za neke seksualne prestupnike na uslovnoj slobodi. A u Kini, upotreba poligrafa u sprovođenju zakona može se čak povećati.
Australija je bila manje entuzijastična u usvajanju mašina za detekciju laži. U Novom Južnom Velsu, upotreba nalaza detektora laži bila je zabranjena na sudu 1983. godine, a pokušaj da se predoče poligrafski dokazi sudu u Zapadnoj Australiji 2003. takođe nije uspeo.
Mnoge istorijske i aktuelne metode otkrivanja laži oponašaju jedna drugu i zasnivaju se na istim pretpostavkama. Često je jedina razlika na koji deo tela ili fizičku reakciju se fokusiraju.
Korišćenje pogrešnih metoda otkrivanja laži doprinosi pogrešnim osudama i pogrešnim postupcima.
Stoga je važno da praktičari krivičnog pravosuđa budu obrazovani o metodama otkrivanja laži, a svaku novu tehniku zasnovanu na strahu ili reakcijama zasnovanim na stresu treba odbaciti.
Uprkos spoljašnjem izgledu tehnološkog napretka, tokom mnogo milenijuma malo se toga promenilo. Uplašeni nevini ostaju podložni pogrešnim pretpostavkama krivice, što je dobra vest za neustrašive krivce.
