Plastika je svuda. Naše društvo ne može bez toga: plastika ima brojne prednosti, izuzetno je raznovrsna, a takođe je isplativa. Danas se plastika uglavnom proizvodi od sirove nafte. Kada proizvodi dođu do kraja svog životnog veka, često završe u postrojenju za spaljivanje otpada. Energetski intenzivna proizvodnja plastike i njeno spaljivanje oslobađaju velike količine CO2 u atmosferu, čineći plastične proizvode glavnim faktorom koji doprinosi klimatskim promenama.
Jedan izlaz bi bio oslanjanje na održive metode proizvodnje, kao što je cirkularna ekonomija, u kojoj se reciklira što je više moguće plastike. Tada glavna sirovina za plastične proizvode više ne bi bila sirova nafta, već usitnjeni plastični otpad. Ali da li je uopšte moguće podesiti ekonomiju plastike na apsolutnu održivost?
Da, jeste, prema novoj studiji koju je vodio Andre Bardov, profesor energetike i inženjerstva procesnih sistema na ETH Cirihu. Gonzalo Guillen Gosalbez, profesor inženjerstva hemijskih sistema na ETH Cirihu, i istraživači sa Univerziteta RVTH Aachen i Univerziteta Kalifornije, Santa Barbara, sarađivali su na studiji. Istraživanje je objavljeno u časopisu Nature Sustainabiliti.
Naučnici su pogledali kompletne lance vrednosti 14 najčešćih vrsta plastike, uključujući polietilen, polipropilen i polivinilhlorid. Ovih 14 rasutih plastičnih masa čini 90% plastičnih proizvoda proizvedenih širom sveta.
U svojoj studiji, istraživači su po prvi put istražili da li je moguće da industrija plastike poštuje planetarne granice. Ovo su mera sveobuhvatne održivosti. Oni prevazilaze pitanja energije i klime i uključuju, na primer, uticaje na zemljište i vodene resurse, ekosisteme i biodiverzitet. Ukratko: procesi koji se pridržavaju granica planeta mogu se održati dugoročno bez iscrpljivanja resursa Zemlje.
Studija otkriva da je kružna plastika izvodljiva unutar planetarnih granica. Ovo bi zahtevalo da se najmanje 74% plastike reciklira. Poređenja radi, samo oko 15% se reciklira u Evropi danas, a stopa će verovatno biti mnogo niža u drugim regionima sveta. Pored toga, studija otkriva da bi procesi reciklaže morali biti poboljšani. Konkretno, recikliranje plastike moralo bi da postane jednako efikasno kao što su drugi hemijski procesi već danas. Kako stvari trenutno stoje, ne može se sva plastika reciklirati. U slučaju poliuretana koji se koriste kao pene, na primer, reciklaža tek treba da se uspostavi – pitanje kojim se bavi i profesor Bardov.
Za preostalih maksimalnih 26% plastike, ugljenik potreban za proizvodnju mogao bi da se dobije korišćenjem dve druge tehnologije, prema studiji: s jedne strane, CO2 zarobljen iz procesa sagorevanja ili iz atmosfere (poznat kao hvatanje i korišćenje ugljenika ili CCU), a sa druge strane, iz biomase. „Samo reciklaža neće uspeti; potrebna su nam sva tri stuba“, kaže Bardov.
„Povećanje stope reciklaže na 74% širom sveta je veoma ambiciozan cilj“, priznaje Bardov. Kao takav, malo je verovatno da će to biti postignuto do 2030. godine, ali 2050. je realnije. Međutim, još jedan izazov je to što se iz godine u godinu trenutno proizvodi sve više plastičnih proizvoda. Ako se trenutni trend nastavi do 2050. godine, neće biti dovoljno samo poboljšati procese reciklaže, jer bi planetarne granice i dalje bile prekoračene 2050. godine.
Zbog toga autori studije predlažu i da se pozabavi potražnjom, kao i da se plastici pripiše drugačija vrednost. „Plastika se smatra jeftinom, što je dugo vremena bilo blagoslov, ali je sada postalo prokletstvo“, kaže Bardov. „S obzirom na njena izvanredna svojstva, na plastiku bi trebalo da gledamo kao na visokokvalitetan materijal kakav zaista jeste. Na taj način bi bilo u redu da košta malo više, kao i da se reciklira.“
U studiji, naučnici ističu da plastični proizvodi u budućnosti moraju biti bolje usklađeni sa cirkularnom ekonomijom. U tom cilju, proizvođači bi trebalo da bliže sarađuju sa reciklerima. Prema autorima studije, bilo bi poželjno da proizvođači plastike imaju šire razumevanje odgovornosti koju imaju: danas odgovornost često prestaje tamo gde proizvod napusti fabričke kapije. Naučnici stoga pozivaju da upravljanje proizvodom obuhvati ceo životni ciklus — uključujući odlaganje i reciklažu — kao osnovu za optimizaciju dizajna održivih procesa.
U svakom slučaju, potiskivanje reciklaže je pravi put: s obzirom na to da nema ozbiljnih nedostataka, trebalo bi ga tretirati kao poseban slučaj u transformaciji privrede ka održivosti. U mnogim drugim oblastima javljaju se suprotstavljeni ciljevi. Uzmimo, na primer, proizvodnju sintetičkih goriva, koja je izuzetno energetski intenzivna, ili korišćenje biomase, koja se takmiči sa proizvodnjom hrane. Reciklaža plastike, pak, ne dovodi do takvog sukoba ciljeva. „Napore na reciklaži treba intenzivirati gde god je to moguće“, kaže Bardov. „Kao dobro pravilo: više recikliranja plastike uvek vodi do veće održivosti.“
