Predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas oglasio se saopštenjem u kojem komentariše evropski plan za Kosovo. Saopštenje prenosimo u celosti.
Evropski plan je prvi dokument o Kosovu i Metohiji sa kojim su upoznati građani Srbije. Doduše, tek onda kada je dokument prihvaćen. Upoznati tako što je dokument objavljen na sajtu EU. Ovaj plan je u najvećoj meri posledica pogrešne politike i pregovora koje je čitavu deceniju sam vodio Aleksandar Vučić i o kojima niko ništa nije znao.
Kada je SNS dolazio na vlast obećali su da će poništiti sve što je neko pregovarao za Kosovo.
Umesto toga Nikolićeva, Vučićeva, Dačićeva i Dinkićeva vlast je pregovore sa tehničkih podigla na statusne.
U ime Srbije su prihvatili Briselski sporazum kojim su sa Kosova povukli najveći deo onoga što je od države Srbije na Kosovu ostalo. A ostalo je malo, jer su 1999. zbog pogrešne politike morali da povuku vojsku, policiju i državne institucije.
U ovih deset godina sve što su govorili da neće dati – dato je.
Sve su dali, samo nisu dali plan za Kosovo na uvid javnosti, građanima, parlamentu.
Dok su se Srbi sa severa žalili da trpe teror od srpske liste, Pink je nišanio Olivera Ivanovića, a vlast opoziciju u ovom delu Srbije nazivajući je izdajničkom.
Na kraju tog procesa laži i neistina, kršenja Ustava i zakona dobili smo papir o kome se ne može raspravljati koji predstavlja plan Evrope za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine na način na koji je oni vide:
Da li je taj plan dobar za Srbiju? NIJE.
Da li je moglo drugačije? JESTE.
Da li je takav plan prihvaćen? JESTE.
Da li je on sad neminovnost? JESTE. Da li je sad uzaludno o tome pričati? JESTE.
Izjašnjavati se o nečemu što je neminovnost nema previše smisla.
Nema nikakve svrhe izjašnjavati se o nečemu što se već dogodilo i što je neminovno.
Godinama Stranka slobode i pravde izlazi sa predlozima kako da se vodi proces pregovaranja. Napisali smo Deklaraciju o pomirenju dva naroda. Predložili da taj dokument bude osnov za razgovore o normalizaciji. Ne samo da su odbili, smejali su se našim predlozima.
Predložili smo da se pregovarački proces vrati u okvire Ustava i zakona, predložili da Skupština da ovlašćenje onome ko pregovara. Odbili su.
Predložili smo dva puta u šest meseci na sednicama te iste skupštine, da se formira telo sastavljeno od stranaka, ali i predstavnika SANU, SPC-a, Unverziteta, civilnog sektora koje bi sačinilo platformu za pregovore i navelo minimum uslova ispod kojih Srbija neće ići. Predložili da taj minimum bude da nema priznanja i nema saglasnosti Srbije na članstvo Kosova u UN. Vlast je odbila naše predloge, na žalost ni ostatak opozicije nije na njih reagovao.
Tražili smo od onih koji su u ime Srbije vodili pregovore ali i od Evrope da plan postane javan. Odbili su.
Tražili smo godinama da se pozicija Srbije u međunarodnoj zajednici koja se bavi rešenjem problema Kosova poboljša i na taj način što ćemo se više i brže približiti Evropskoj uniji. Umesto toga, naš proces pridruživanja je de facto zaustavljen.
Predlagali smo da Srbija uvede delimične sankcije Rusiji kako bi bila partner sa Evropom, kako ne bi bila izolovana od ostatka kontinenta na kome živimo. Odbili su
Na kraju nam je predočen tekst plana za koji vlast tvrdi da ga nije potpisala, Evropa tvrdi da je prihvaćen i da se kreće sa implementacijom svih tačaka plana. Predstavnici režima tvrde da neće implemenitirati deo koji bi se odnosio na članstvo Kosova u UN.
Tako smo ponovo postali jedinstveni u svetu, jer je očigledno u Srbiji lakše reći šta će se desiti sutra, nego šta se desilo juče.
Plan nije dobar za nas. To je ocena skoro svih u Srbiji. U njemu ima više članova koji u njemu, da se mi pitamo, ne bi trebalo da budu. Za SSP je najproblematičniji deo u kome se govori da se Srbija neće protiviti članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama, što uključuje i UN. Iako ta odluka od Srbije ne zavisi, smatramo da Srbija mora da ostane dosledna stavu da ima pravo da ima negativan stav po tom pitanju.
Isto tako smatramo da je vreme de počnemo da sagledavamo realnost. A realnost je da Albanci ne žele da budu deo ustavnog poretka Srbije i da se to može promeniti samo ratom. Svi koji govore da su za to, ali nisu za rat već da se to ostvari mirnim putem, lažu svoj narod, jer i oni jako dobro znaju da je to nemoguće. A rat je nešto što nikada više ne sme da nam se desi. Na stranu to što bi to bio rat sa NATO-om koji ne možemo dobiti. Rat više nikada nigde i ni sa kim ne sme biti politika Srbije.
U samom planu ima i delova koji su bolni za sve nas, ali koji su realnost i ne možemo gurati glavu u pesak ne želeći to da vidimo. Kosovo ima teritoriju koju kontroliše i na koju ulazimo samo ako nam kosovska policija to dozvoli. Mi već priznajemo neka od dokumenata koje izdaju kosovski organi poput ličnih karata. Naši proizvodi ne mogu na terioriju KiM bez odobrenja kosovske carine. Zato je besmisleno dalje trošiti energiju na raspravu oko toga da li ćemo prihvatati samo neka ili sva kosovska dokumenta.
Tu energiju treba da iskoristimo da učinimo ono što je do nas da obezbedimo bolji život Srbima koji su ostali da žive na KiM. Država treba da pomogne da se otvore fabrike u delovima Kosova gde žive Srbi, da ljudi mogu da se zaposle, dobiju dobre plate. Država treba da uloži novac da se razvije Univerzitet u Mitrovici da što više mladih ljudi studira na tom univerzitetu. Država treba da uloži sve što može da se delovi Kosova u kojima živi naš narod razvijaju.
Ali sve to neće biti dovoljno ako se Srbi na Kosovu ne budu osećali bezbedno. I tu je najveća odgovornost međunarodne zajednice, odnosno Evropske unije i Amerike. Odluke koje su donosili od bombardovanja do podrške odvajanju Kosova su nešto što ćemo uvek osuditi i sa kojima sa niakda nećemo saglasiti. Ali to je na žalost bila njihova politika i oni se ponašaju u skladu sa istom. Ono što nije politika je činjenica da 24 godine svet žmuri na činjenica da kosovska kvazidržava nije uradila ništa da zaštiti i omogući život Srbima koje nazivaju svojim građanima. Na Srbe na Kosovu se puca, na srpsku decu pucaju iz kola pripadnici kosovskog zaštitnog korpusa, Srbi su izloženi napadima, batinjanju, proterevanju sa KiM. Najveći krivci za to su kosovski političari koji pokazuju otvorenu mržnju prema Srbima. Na to Evropa ćuti, okreće glavu umesto da sankcioniše one koji se tako ponašaju. To mora da se promeni.
Da bi se to promenilo moramo i mi da se promenimo. Srbija mora da postane slobodna i demokratska zemlja koja je deo Evrope i čiji će stavovi biti poštovani u svetu i dovesti do reakcija tog istog sveta kojima će bezbednost Srba na Kosovu biti obezbeđena. Naša borba za Kosovo ima smisla samo ako Srbi na Kosovu ostanu da žive. Ako se isele onda ta borba gubi smisao.
I da zaključim. Rezultat odbijanja svih predloga, odluke da jedan čovek sam o svemu odlučuje, kreiranja kampanje laži kojima su građani ubeđivani da smo zemlja sa ogromnim ugledom kojoj niko nikad više neće postaviti ultimatum, kampanje laži u kojoj su građani ubeđivani da vodimo protiv Kosova pet nula je sporazum koji nije dobar za Srbiju.
Odbacivanje sporazuma koji nije dobar za Srbiju – nije dobro za Srbiju. Odbacivanje već prihvaćenog sporazuma bi Srbiju vodilo u izolaciju, u pad životnog standarda, nemogućnost neophodnih zaduživanja i samim tim kašnjenja i smanjenja plata i penzija, prestanak investicija, dobijanja sredstava iz predpristupnih fondova. Ovoga puta nas niko ne bi bombardovao, ali bi imali ekonomsko bombardovanje sa katastrofalnim posledicama. Zbog toga bi se dodatno povećao ionako veliki egzodus stanovništva i za 30 godina bi nas bilo ne više od dva miliona. Srbija bi opustela. Takva Srbija ne bi mogla da kontroliše ni sačuva ni teritoriju koju danas kontrolišemo.
Šta je rešenje? Politika bazirana na pragmatizmu i realnosti, a ne emocijama.
Ako se okrenemo oko sebe videćemo da ako od glavnog grada krenemo 100km na jednu stranu, prema Šidu, dolazimo do granice EU.
Ako krenemo na drugu stranu, prema Vršcu, na 100 km je granica EU.
Ako krenemo ka Novom Sadu i Subotici na 200 km je granica Evropske unije. Dakle, mi se nalazimo na kontinentu koji se zove Evropa i svuda oko nas je Evropska unija.
Nema prosperiteta i boljeg života ako ne krenemo svom snagom u tom pravcu. U pravcu Evrope i Evropske Unije. Bez obzira na sve probleme koje EU ima, to je najbolje mesto za život. Približavanje EU i ulazak u nju za građane Srbije znači veće plate, bolje zdravstvo, bolje obrazovanje, veće subvencije u poljoprivredi, poštovanje ljudskih prava, nezavisno pravosuđe, olakšice i nesmetan rad privrednika, manje kriminala i korupcije, poštovanje prava radnika… znači državu koja sprečava moćnike i bahate političare da budu iznad bilo kog čoveka. Znači sistem u kome je država neko ko pomaže svojim stanovnicima i brine se za njih. Znači život dostojan čoveka.
Stranka slobode i pravde od borbe za takav život neće odustati. Zato ćemo sve svoje resurse iskoristiti da se za takvu Srbiju, Srbiju u Evropskoj uniji, izborimo bez obzira na cenu koju ćemo za to platiti.
Dragan Đilas, 4. mart 2023.g.
